У данашњем свијету гастроентерологије међу најчешће поремећаје система варења спада тзв. синдром нервозних цријева који још зову и болест савременог доба. Није ни чудо када највећи утицај на њен настанак има свакодневни брзи начин живота са великом дозом стреса.
На питање о томе – како то да и црева могу да буду нервозна и шта нам тиме поручују, доцент доктор Срђан Марковић, гастроентеролог, рекао је да ријеч о старпм изразу „нервозна црева“, који упућује на функционалне поремећаје и поремећаје функције цријева.
„То је, да кажем, медицински израз - синдром иритабилног колона, односно синдром нервозних цријева. Чест стрес, неправилан начин исхране као један, да кажем, од иницијалних фактора за ову појаву, као неки константни симптом ове појаве јесте тај бол у трбуху који често може да натјера човјека да оде код љекара, да се бол у трбуху испита, а да се као финална дијагноза добије синдром нервозних цријева.
Дефинитивно, ово је поремећај функције дигестивних органа, ми просто не налазимо ниједан проблем видљив ендоскопијом. Ми као гастроентеролози, радимо гастроскопије, радимо колоноскопије, ми на тој колоноскопији не видимо ниједан супстрат, и тек онда можемо да кажемо, на основу тих клиничких симптома, да се ради о том синдрому нервозног цријева”.
У симптоме, осим карактеристичног бола у стомаку типа грчева који прате поремећаје при пражњењу.
„Пацијенти могу да имају и пролив, могу да имају и затвор, има више типова тог синдрома нервозног цријева. Могу бити блажи облици, могу бити тежи облици, могу дефинитивно да буду нешто што ограничава квалитет живота пацијентима. Некад може да буде у смислу да ограничава човјека да оде на посао. И дефинитивно постоје теже форме, где је бол у трбуху, дијареја, гдје ви морате да гађате терапијски тај доминантни симптом. Ако је бол доминантни симптом, ви ћете дати лијек који може да ублажи тај бол. Уколико је дијареја основни симптом, дефинитивно гађате тај симптом. Постоји алгоритам који је добро установљен и како се ова појава лијечи“, објаснио је доктор Марковић.
У терапији пацијената некада мора да се укључе психотерапеут и нутрициониста. Наведени поремећај зовемо болешћу савременог доба.
„Тај стрес коме смо сви на неки начин изложени, управо начин исхране, да човјек једном дневно има оброк који је обилнији, негдје доводи се до дистензије, до надутости, у већој мјери то што нема човјек три оброка дневно, двије ужине. Треба да кренемо од себе, како живимо и како се хранимо, то је на првом мјесту. На другом мјесту јесте нека генетика, на трећем мјесту јесте одрастање, психолошки моменти у животу, људи који имају осетљивији гастроинтестинални тракт и осјетљивији стомак“, додао је.
Доктор Марковић каже да ипак, храна није једини фактор ризика: „У цријеву има 10 на четрнаести бактерија, цријево је огромно, да кажем, има огромну површину негдје у тим цревним ресицама, кад кренете од желуца, танког цријева до дебелог цријева, гдје просто имате и велики број бактерија, и велику апсорптивну површину гдје се просто закачи неки микроорганизам који није баш добар, а имате увијек борбу добрих и лоших бактерија и добро знамо и за многе пробиотске добре културе које да помогну у очувању дигестивног здравља“.
Прави пут до дијагнозе
Саговорник РТС-а додаје да да овај синдром не треба увијек олако приписивати стресу, већ да треба искључити органске болести, полипе на првом месту, Кронову болест, улцерозни колитис, па тек онда доћи до дијагнозе.
„Хронична тегоба коју човек има, треба да доведе до одговарајућег лекара, који ће спровести дијагностику. У овим случајима је све у лабораторији потпуно уредно, значи лабораторијски налази, крвна слика, анализе столице, све је ту практично без икаквог испада, и просто се креће даље са дијагностиком у смислу колонскопија, која је опет уредна. Ви тражите полип, ви тражите тумор, као што сам рекао, ви тражите органски супстрат, али ту не налазимо у синдрому нервозност цријева“, испричао је др Марковић.
Додаје да је код синдрома нервозног цријева први терапијски моменат - дијететски режим и елиминација хране која прави проблем и савјетује да дан треба започети прво без стреса, а потом и неким лаганим оброком који прија.
„Дефинитивно у лијечењу треба добар разговор, да пацијента разумемо, да направимо и дијететски режим, да му објаснимо шта је у природи проблема, да дефинитивно схвати да је здрав, али да има тај поремећај, да на неке стимулусе из спољашње средине реагује веома бурно, што би рекли, реагује стомаком“, закључио је доцент доктор Марковић.
