Иако смо сви помало заборавили на пандемију корона вируса, одговор на кључно питање зашто су једни били заражени више пута, а други ни једном, још увијек није пронађен. До сада. Наиме, након спровођења опсежне студије, научници су на трагу рјешења ове мистерије.
Универзитетски колеџ, Империјал колеџ из Лондона и Велком Сангер институт спровели су истраживање у којем су изложили добровољце вирусу САРС-КоВ-2 који изазива ковид у контролисаним условима и проучили њихову реакцију до најситнијих детаља.
Студија, објављена у једном часопису, укључивала је невакцинисане волонтере који нису имали историју опоравка од ковида. Они су били изложени малој количини оригиналног соја вируса кроз спреј за нос. Волонтери су потом смјештени у карантин гдје су пажљиво праћени и редовно тестирани, а њихови узорци су анализирани у контролисаним и безбједним условима.
16 добровољаца
Поред крви, од укупно 16 добровољаца узети су и узорци ткива између носа и грла. Тестови су обављени прије излагања вирусу и поново, у одређеним интервалима, након излагања. Узорци су затим обрађени и анализирани коришћењем технологије секвенцирања једне ћелије, те је било могуће издвојити и анализирати генетски материјал сваке појединачне ћелије. Захваљујући овој напредној технологији, развој болести се могао веома детаљно пратити од фазе прије инфекције до опоравка.
Упркос чињеници да су волонтери били изложени потпуно истој дози вируса, нису сви касније били позитивни на ковид.
Три групе
Научници су добровољце класификовали у три одвојене групе. Шест добровољаца развило је типичан благи облик болести и било је позитивно на ковид неколико дана након појаве првих симптома. Ова група се назива „групом за сталну инфекцију“.
Од преосталих 10 добровољаца који нису одмах развили упорну инфекцију, што значи да су се некако отарасили вируса у врло раној фази, три су развила "средњорочну" инфекцију са повременим појединачним позитивним тестовима на вирус и ограниченим симптомима. Та група је названа "групом за пролазну инфекцију".
Преосталих седам добровољаца је било негативно на свим тестовима и никада нису развили никакве симптоме. Ова група је названа "групом абортивне инфекције". Ово је уједно и прва потврда абортивних инфекција, о којима раније није било доказа.
Упркос различитим исходима, учесници истраживања из свих група имали су одређени нови имуни одговор, укључујући и оне чији је имуни систем спријечио инфекцију. Научници су затим измерили вријеме до почетка ћелијске реакције у све три групе и примијетили различите обрасце. На примјер, код добровољаца код којих је вирус само накратко откривен, уочено је веома снажно и непосредно накупљање имуних ћелија у носу само један дан након инфекције.
Нешто сасвим другачије догодило се у групи упорних инфекција, гдје је уочен каснији имуни одговор који је започео тек око пет дана након инфекције, што је омогућило вирусу да се настани у тијелу.
Код ових људи, ћелије стимулисане кључним имунолошким одговором откривене су и у крви и у носу. Овај одговор, назван "интерферонски одговор", један је од начина на који наше тијело сигнализира имунолошком систему да се бори против вируса и других инфекција. Оно што је било изненађујуће је да је одговор прво откривен у крви, а затим у носу, што сугерише да се имуни одговор из носа веома брзо шири.
Коначно, код добровољаца који нису развили упорну инфекцију, откривен је посебан ген назван ХЛА-ДКА2, који би могао да се користи као маркер заштите. Ове информације могу бити веома корисне у идентификацији оних појединаца за које постоји вјероватноћа да ће бити заштићени од тешког облика ковида.
Ова студија има значајне импликације на будуће облике лијечења и развој вакцине и веома је важан корак ка бољој припремљености за сљедећу пандемију.
