Већина људи улаже труд у своје тренинг рутине с циљем побољшања кондиције, мршављења и здравља срца. Али, што ако би вјежбање могло имати и когнитивне користи?
У недавном истраживању објављеном у часопису Агинг Целл, научници су се усмјерили на боље разумијевање повезаности између инсулина и деменције. Конкретно, истраживачи су жељели боље разумјети како екстрацелуларне везикуле, мала тијела која су научници некад сматрали “ћелијским прашином,” у мозгу могу утицати на осјетљивост на инсулин. Ово је посебно проблематично за особе с дијабетесом или предијабетесом јер мождане станице не могу лако приступити глукози, што може ометати когнитивну функцију.
Како би тестирали ову хипотезу, тим научника са Свеучилишта Rutgers-New Brunswick окупио је 21 волонтера у просјечној доби од 60 година, који су имали дијагнозу предијабетеса. Сваки учесник учествовао је у десетак тренинга средњег до високог интензитета. Волонтери су такође пили напитак с глукозом и давали узорке крви прије и након сваког тренинга.
Резултати су показали да се број везикула у мозгу које су укључене у осјетљивост на инсулин заправо повећао током вјежбања. Тим је изјавио да то показује “клиничко побољшање” висине шећера у крви, пише БестЛифе.
Може ли друштвена активност спријечити когнитивно пропадање? Одвојена студија, објављена у децембру у часопису Alzheimer’s & Dementia удружења Alzheimer’s Association, усмјерила се на друштвену интеракцију као средство за превенцију когнитивног пропадања. Аутори истичу да су претходна истраживања показала како је друштвена ангажованост повезана са смањеним ризиком од деменције.
Како би тестирали своју хипотезу, истраживачки тим анализирао је податке прикупљене од више од 2.300 старијих особа из ширег подручја Чикага које су учествовале у пројекту Rush Memory and Aging Project (MAP), започетом 1997. године. Сваки је учесник пријавио колико често учествује у друштвеним активностима, укључујући одлазак у ресторане, на спортске догађаје или играње бинга; једнодневна или вишедневна путовања; волонтирање у заједници; посјећивање пријатеља или родбине у њиховим домовима; учествовање у групним активностима или одлазак на вјерске службе. Истраживачи су потом развили бодовни систем за ниво њихове друштвене активности.
Сваке су године волонтери пролазили клиничке прегледе и низ различитих когнитивних тестова.
Тим је открио да су волонтери с нижим резултатима друштвене активности имали знатно већи ризик од развоја деменције у поређењу са онима који су били друштвено активнији. Подаци су такође показали да, иако друштвена активност није потпуно спријечила когнитивно пропадање, помогла је у његовом успоравању.
