Хипертиреоза је болест штитне жлијезде код које долази до претјеране производње и лучења хормона Т4 и Т3.
Узрок хипертиреозе је, слично као и код хипотиреозе, аутоимуна болест штитне жлијезде код које, због још увијек неразаашњених разлога, долази до стварања антитела на рецепторе за ТСХ у штитној жлијезди (Thyroid рецептор autoantibody, ТРА) који везивањем на сам рецептор доводе до неконтролисане стимулације ћелија штитњаче (тиреоцита) које су у хиперстимулисаном стању способне да синтетишу и луче велику количину хормона.
Шта би вам љекар у четири ока рекао о Хашимото тиреоидитису?
Симптоми хипертиреозе
Хипертиреоза се чешће јавља у доби од 20-50 година, а из још увијек нејасних разлога се око 7 пута чешће јавља код жена.
Хипертиреозу карактерише повишена вриједност хормона штитне жлијезде, што готово без изузетка води до симптома хиперметаболизма, што подразумијева убрзан рад срца, анксиозност, тремор, несаницу, губитак тјелесне тежине, убрзану пробаву, убрзане циклусе код жена генеративне доби, а парадоксално, може довести и до умора, највјероватније због исцрпљивања енергетских резерви организма.
С обзиром на све наведене симптоме, пацијентима у већини случајева врло брзо постаје изразито тешко да обављају свакодневне активности. Такође, хипертиреоза врло често долази с егзофталмусом, избочењем очне јабучице. Егзофталмус се јавља због хипертрофије мишића и масног ткива које се налази иза очне јабучице, а код хипертиреозе је изазвано истим антителима која изазивају и саму хипертиреозу.
У прошлости, прије него што су нам биле доступне методе одређивања нивоа хормона штитне жлијезде у серуму, било је изразито тешко правилно дијагностификовати и лијечити хипертиреозу. У данашње вријеме дијагностика хипертиреозе је значајно једноставнија због добре доступности биомедицинских анализа, тј. одређивања серумске вриједности хормона штитне жлијезде (Ф)Т3, (Ф)Т4, ТСХ.
Већ и одређивање вриједности ТСХ у серуму је довољна за постављање сумње на хипертиреозу, обзиром на то да код хипертиреозе вриједност ТСХ пада на нулу, али се у том случају претрага свакако мора допунити и одређивањем нивоа хормона штитне жлијезде, да се одреди ниво дисфункције.
Кључна претрага у дијагностици, која даје коначан одговор ради ли се о хипертиреози или о неком другом стању које доводи до пораста нивоа хормона штитне жлијезде јесте сцинтиграфија. Сцинтиграфија је, са историјског гледишта била прва, а дуго времена и једина дијагностичка метода за осликавање штитне жлијезде.
Појавом ултразвука који је значајно прецизнији у осликавању структуре саме штитне жлезде, сцинтиграфија је посљедњих 30-ак година задржала дио значаја, као једина сликовна метода која може са сигурношћу верификовати узрок појачаног рада исте.
Како изгледа лијечење?
Лијечење хипертиреозе се готово увијек започиње лијековима које називамо тиреостатици, који блокирају ензиме који уграђују јод у хормоне штитне жлијезде. На тај начин лијекови имају двоструки учинак, снижавају производњу и лучење хормона што има непосредан терапијски учинак, док успоравајући унос јода у штитњачу највјероватније на индиректан начин смањује упалу, која уопште и генерише саму болест.
На такав начин се код велике већине правилно одређеном медикаментозном терапијом хипертиреоза може и излијечити. Ипак, код лијечења хипертиреозе је изразито важно релативно често контролисати ниво хормона штитне жлијезде и прецизно одређивати дозу тиреостатика, на неки начин чак и предвиђати ток болести у будућности.
Хипертиреоза је изразито непредвидива болест и једино се на такав начин може квалитетно лијечити пацијент. Уколико се пацијенту чак и мало дуже настави прописивати пуна доза тиреостатика, врло често се деси да се функција штитњаче у потпуности блокира и да болесник заврши у тешкој, лијековима изазваној, хипотиреози.
Циљ лијечења је довести функцију штитњаче у нормалу, постепено снижавајући дозу лијека, чиме се у великој већини случајева може у потпуности излијечити болест.
