Да на почетку разјасним – никакав проблем немам са употребом именице Босна и придјева босански. Рођен са у Сарајеву, што заиста јесте Босна, а у Босни – на паљанској страни Јахорине, рођени су ми и отац и дјед. Једини проблем који имам са тим ријечима настаје када се оне погрешно употребљавају.
Овог текста вјероватно не би било да један мој пријатељ није недавно, на једној друштвеној мрежи, објавио сљедећи текст:“Увијек сам у дилеми да ли је љепша природа или архитектура Јајца. Најмистичнији босански град”. На моју примједбу да Јајце није Босна и да оно што он подразумијева под босанском мистиком уопште нема везе са Босном, већ највјероватније са турским насљеђем, добио сам сасвим одговор:”Напротив, уз Травник и Коњиц то је најбосанскији град”. То што је уврстио и Травник у своју тврдњу дало ми је малу наду да има смисла посветити се овој теми на начин на који ћу то учинити, а то што је уврстио Коњиц дало ми је и обавезу да то учиним, јер ипак сам по мајци везан за Херцеговину.
„Гдје ли је та, одакле је, куда је та Босна?“
Историјски извори кажу да се оригинална права Босна простирала на простору који је одређени топонимима „Врхбосна, Брдо, Ходидјед, Крешево, Хвојница, Лашва, Травник, Врандук, Билино Поље, Бобовац, Сутјеска, Високи“ (пред собом имам једну од карата из којих смо сви учили историју у школи). То је отприлике простор којим је као Босном владао први колико-толико самостални владар Босне бан Борић. Када дио тих средњовјековних топонима замијенимо данашњим топонимима, онда би то била територија која одговара данашњем простору од Пала или Сокоца на истоку до Травника на западу и од Врандука на сјеверу до границе са Коњицем на југу. То је била оригинална средњовјековна и остала једина права Босна. Све преко тога, почевши од бана Кулина (1163-1204), представљају освајања околних територија које имају своја посебна имена и подручја на којима се простиру. У вријеме бана Кулина извршена су освајања Доњих Краја (којима припада поменуто Јајце), Усоре и Соли. У вријеме бана Стефана II Котроманића извршена су освајања Западних страна и Хумске земље. У вријеме краља Стефана Твртка И Котроманића извршена су освајања Приморја, преосталих дијелова Доњих Краја, Хумске земље и Подриња.
Историчари, политиколози, па и географи, могу себи да дозволе одређена поједностављивања, али правницима то није дозвољено. Правници своје закључке о историји не црпе на основу утисака или интерпретација или љубазних и мање љубазних саопштења која су феудалци или вјерски ауторитети упућивали једни другима – без обзира да ли се у њима подилази ономе коме се пише или се покушава понизити онога коме се обраћа или на кога се односи одређени дио текста (политика увијек ствара те исте проблеме у вези са тумачењем историје). Правници закључке могу доносити само на основу недвосмислених и неспорних навода који се односе на сасвим конкретно питање и дају одговор о стању државе (или нечега другог) у тренутку у коме се тај навод односи на њу. Не треба посебно објашњавати да у средњем вијеку није било устава и сл. докумената. За правно истраживање о уређењу било које од средњовјековних земаља због тога су увијек, између осталог, битне титуле њеног владара. Овдје наравно нећемо говорити о томе да ли су и на који начин титуле средњовјековних владара биле признате од стране папе или владара Источног римског царства (углавном су то биле силе које су у дужем периоду могле пресуђивати о нечему што бисмо данас могли назвати међународно признање), као ни то да ли је свака од територија из наслова била призната као посјед владара.
То за нашу тему није битно. За нашу тему је битно како су називе територија којима су владали третирали средњовјековни владари у периоду у коме су сами одређивали њихов садржај и како су, а што је битно за нашу тему, третирали назив Босна у односу на друге називе из своје титуле. Тако је већ поменути Стефан II Котроманић (1292-1353) за себе говорио да је „бан Босне, Соли, Усоре, Доњих Краја и Хумске земље“. Дакле, он је јасно разликовао Босну од осталих земаља/назива. Након што је на општепознат начин преузео круну Немањића, Стефан Твртко И Котроманић носио је и титулу „краљ Срба Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Крајева, Западних страна, Усоре, Соли, Подриња и к тому“. Дакле, и Твртко И јасно је разликовао Босну у односу на друге земље/називе. Овај принцип се протеже до самог краја династије, а и државе, па је тако Стефан Томашевић (1438-1463) носио је титуле „српског деспота“ и „краља Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна“. Дакле, и посљедњи краљ јасно је разликовао Босну од осталих земаља/назива. Откуда онда тај наратив о Босни изван њених природних и оригиналних историјских/политичких граница? Откуда онда то да је неко Нови Град раније звао Босански Нови или Козарску Дубицу Босанском Дубицом или Градишку Босанском Градишком или Костајницу Босанском Костајницом… када нити једног јединог дана у својој историји ти градови нису били дио чак ни тог вербално нетачног конструкта који многи називају „босанска средњовјековна држава“? Или, да се вратимо на почетну тему, па да се запитамо, зашто мој пријатељ Јајце које је историјски у Доњим Крајима или Коњиц који чак и по данашњем преовладавајућем погледу није Босна, него је Херцеговина, сматра да су та два града, уз Травник (који јесте права Босна у сваком смислу), „најбосанскији“ градови?
Ако је турско, аустроугарско или југословенско онда није босанско!
Босански ејалет основан је 1580. године од седам санџака – Босанског, Херцеговачког, Клишког (Ливно), Пакрачког, Личког, Зворничког и Пожешког, а касније се уз њих појављује и Бихаћки санџак. Интересантно да су и Турци разликовали Босански санџак од рецимо Бихаћког или Зворничког санџака, а данас када бисте некоме рекли да Бихаћ или Зворник нису у Босни онда бисте се били са чуђењем погледани?! Замислите да некоме из Зворника кажете да је Подрињац или Дрињанин, а не Босанац, па ништа му не би било јасно. Чињеница да је турска царевина имала потребу да на својој великој територији поједностављује организацију довела је до тога да се придјев босански од стране окупатора користи за административно обиљежавање територије која је већа од територије на коју се он оригинално односи, било да се ради о Босанском санџаку или Босанском ејалету. Да се Турцима више допало има Усора, онда би се данас Босна и Херцеговина звала Усора и Херцеговина. То дакле нема никакве везе с тим шта је стварно Босна, већ има везе само с тим шта је турски окупатор желио и у складу са својим жељама направио.
Слично је и са Аустроугарским периодом. Аустроугари долазећи на ове просторе покушавају већ општепознату изградњу новог идентитета, уз настојање да све што се може оком видјети и руком дотаћи прогласе босанским (да не би по националном коријену било српско), али ни они не прелазе рубикон и не поништавају назив Херцеговине. Колико су били свјесни те различитости најбоље говори чињеница да су у тзв. уставу из 1910. године навели да „Босна и Херцеговина јесу једно јединствено засебно управно подручје, које стоји…, под одговорним вођством и врховним надзирањем ц. и кр. заједничког министарства“, дакле, „јесу“ (множина), а не „је“ или „јесте“ (једнина). Ето ни по овом критерију Коњиц, кога као један од „најбосанскијих“ градова помиње мој пријатељ, не би био босански.
Даљи развој употреба имена Босна више је познат, па на њега нећу трошити превише редака. У општејугословенској атмосфери, закључно са Дејтонским мировним споразумом, у други план отишла је и множина „јесу“ у односу на једнину „је“, па тако Босна и Херцеговина данас нису државе, него је држава. По томе, сљедећи до данас прихваћену логику, ништа у Босни и Херцеговини не би било босанско, већ искључиво босанскохерцеговачко, изузев, ако нам је само турски период пресудан и одређујући за сва времена, а у коме се преко ејалета и пашалука тај придјев проширио изван граница дотадашњег аутентичног домаћег тумачења?!
Све у свему свакоме је јасно да промјене начина употребе ове именице кроз вријеме нису зависиле ни од чега другог до од политике, па се самим тим поставља важно питање не само за нашу домаћу историју и идентитетске теме, него и за свјетску – да ли обавезују политички конструкти окупатора или било каквог другог облика надвласти, ако се они разликују од примарног (почетног) поимања домаћег становништва?
Окупација не обавезује
Недавно је предсједник Турске Т. Ердоган, а у вези са спором око острва која се налазе у близини турске обале, дао симболички значајну изјаву поручивши Грцима:”Ваша окупација острва нас не обвезује. Када дође вријеме, ми ћемо предузети све што је потребно”. Тако, мене што се тиче, то што су овдје радили Турци, Аустроугари или Југославије у вези са употребом назива Босна нас не треба нас обавезивати.
У конкретном случају, неко ко је из Јајца за мене је Крајишник (што не треба бркати са одредницом Крајишник која се веже за тзв. Војну Крајину у Аустроугарској), јер је Јајце дио историјске покрајине Доњи Краји (што не значи крај у смислу крајеви или окрајак, него је архаична именица која значи земља). Он по било којем аутентичном домаћем критеријуму лишеном окупационих интервенција не може бити и није Босанац (за разлику од мене који сам рођен у Сарајеву). Наравно, данас никоме не можете, нити то треба радити, наметнути било какав идентитет (покушале су Турска, Аустроугарска, Југославија, па нису успјеле), али наука, поготово историјска, правна или политичка, имају обавезу да појаве, ствари, идентитете, друштвене конструке сваке врсте… називају правим именом и да им враћају логику и доводе их у аутентично стање ствари сваки пут када је то могуће, а сада јесте.
Све док се то не уради на такав начин, ради уклањања неспоразума и злоупотреба, прихватљиво је само то да се сваки пут уз именицу Босна наведе и придјев који се односи на период о коме се говори, а како би се тачно знало о чему се заправо прича – средњовјековна Босна (уз јасно разликовање од назива других територија под влашћу феудалаца од бана Борића до краља Стефана Томашевића), турски Босански ејалет и турски Босански санџак, аустроугарске територије Босна и Херцеговина, југословенска република Босна и Херцеговина, дејтонска Босна и Херцеговина.
Босна и Херцеговина је политички појам, па га се никако другачије и не може вредновати. Сваки други приступ не одговара историјској или било којој другој научној истини и углавном је предмет или незнања или дневнополитичких и идеолошко-прагматских злоупотреба.
Ето, дакле, мало нових теза за размишљање, које ми се чине оправданим, а сигуран сам да ће након расправа о њима свако лакше схватити и прихватити гдје је заиста, одакле је заиста, куда је заиста, та Босна – од Пала или Сокоца на истоку до Травника на западу и од Врандука на сјеверу до границе са Коњицем на југу.
