Бранилац предсједника Републике Српске Милорада Додика Горан Бубић сматра да оптужница против предсједника и в.д. директора "Службеног гласника" Милоша Лукића представља један вид ругања Уставу Републике Српске.
Ауторски текст преносимо у цијелости:
Оптужница против Милорада Додика, Предсједника Републике Српске, (као и Милоша Лукића, в.д. директора „Службеног гласника Републике Српске“) извјесно представља и један вид ругања Уставу Републике Српске.
Ово се јасно закључује из чињеничног описа оптужнице Тужилаштва БиХ од 22. августа 2023.године. Опис из наведене оптужнице у дијелу који се односи на Предсједника Додика почиње текстом:
„1. Милорад Додик, као службена особа у институцији Републике Српске, у својству Предсједника Републике Српске, користећи овласти прописане чланом 80. став 1. тачка 4. Устава Републике Српске („Службени гласник РС“, број: 21/1992...) донио Указ о проглашењу Закона о измјени Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске... на начин да је исти својеручно потписао, који Закон је усвојила Народна скупштина Републике Српске на сједници одржаној 21.06.2021.године и на тај начин не примјењујући и не проводећи Одлуку Високог представника Кристијана Шмита број: 15/23 од 01.07.2023.године, која Одлука је ступила на снагу тог датума, а којом се обуставља законодавни поступак доношења наведеног Закона...“
У оптужници се на истовјетан начин описује и радња која се односи на потписивање Указа о проглашењу Закона о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ који је усвојила Народна скупштина Републике Српске на сједници од 27. јуна 2023.године. Како се види, оптужница није ни на српском језику, нити је достаљена на ћириличном тексту, сагласно закону, што је Предсједник Додик с правом оспоравао као претходно питање код изјашњења о кривици, што је судија занемарила а није требала.
Као што је познато, Устав Републике Српске је на правној снази, укључујући и одредбу члана 80. став 1 тачка 4 Устава. Ову правну важност Устава Републике Српске потврђује и само Тужилаштво БиХ у наведеном опису, али Тужилаштво истовремено понижава Устав и овакву уставну одредбу тврдњом о непримјењивању и непровођењу „Одлуке Високог представника Кристијана Шмита...“ Оваква уставна одредба која је на правној снази и никада од стране Народне скупштине Републике Српске, као Уставотворне скупштине Републике Српске, није обеснажена, не може бити доведена у питање „одлуком“ једног непозваног и самопроглашеног страног држављанина, као самонатуреног „законодавца“. Да занемаримо очигледну правну антиномију „доношења“ закона одлукама.
Наведена одредба члана 80. став 1 тачка 4 Устава Републике Српске очигледно искључује било какву противправност у поступцима Предсједника Додика кад потписује указе о проглашењу закона које је усвојила Народна скупштина. Али овакво нечувено давање првенства суштински непостојећим одлукама јасно показује да се Тужилаштво БиХ руга Уставу Републике Српске што нико разуман не може прихватити. Ругањем Уставу Републике Српске свјесно се не само игноришу већ и понижавају уставне иннституције Српске, и Народна скупштина и Предсједник Републике Српске. Зато се оваквом оптужницом кривично не гони само Предсједник Додик, и госп. Лукић, већ се у темељу напада уставни поредак Републике Српске.
Избушени балон
У правном смислу Високи преставник у БиХ (ОХР), умјесто медијације међу странама, за шта је једино надлежан по одредбама Анекса 10 Дејтонског споразума, непозван се октроисао као све и сја, од смјене матичара по Херцеговини и смјене највиших легално бираних званичника у БиХ, до доношења закона и наметања институција које не предвиђа Устав БиХ.
Говорећи ванправним језиком, иако адвокат, јер је политички рјечник изнуда Тужилаштва БиХ, у непосредно послијератном десетогодишњем периоду, ОХР је на де јуре сувереној територији, БиХ као чланици УН, суштински вршио власт иако никад није учествовао на изборима. Овакво постуапање је противно чл. 1 Дејтонског споразума који инаугурише важност принципа Повеље УН, који принципи бране успоставу протектората у сувереној држави. Како је ово могуће, полазећи од тога да не постоји правни основ у Дејтонском споразуму, остаје загонетка коју би требали одгонетнути промотери демократије, владавине права и правне државе представљени у једном броју иних амбасадора, чији су трабанти у Тужилаштву БиХ. Сада то треба да објашњава и ДОКАЗУЈЕ одбрана Предсједника Додика, јер се олако прешло преко пресумпције невиности и терет доказивања пребацио на одбрану, супротно закону.
Спортским рјечником говорећи, ОХР је првобитно као нова фудбалска лопта око себе окупљао домаће политичке субјекте, са све три стране. Бројнија страна је вјеровала у врбовање ОХР за своје интересе централизације БиХ, на чему је континуирано дјеловала, у заблуди да тако брани БиХ. Друга страна, идеализирала је неутралност ОХР и уздала се у слово Дејтонског споразума, као нешто нормално и очекивано. Трећа, малобројнија страна су ОХР сматрали као природног савезника. Умјесто наведених активности логичније је било директно договарање страна. На жалост, договарање три конститутивна народа је најчешће изостало што је ОХР изопштило из реалности, представљајући себе као sine qua non у вршењу власти у БиХ, на неограничен период, мимо прописаних надлежности и рокова из Дејтонског споразума. Преведено народски, ОХР се ширио док не поједе сопствени буџет, и још више. Што иначе важи и за ЕУ, све више безкичмену творевину, безличнију и управљену интересима трансатланског дубокодржавног пријатеља, умјесто властитим. Ово потврђује нежељен наратив – да тамо гдје почиње БиХ престаје логика - једни и даље држе до ОХР, бивше пожељне фудбалске лопте, која је временом постајала крпењача, и напокон избушен и издуван балон. Који се сад углавном заобилази или евентуално од неких још доживљава као нужно зло, умјесто ранијег утркивања за лоптањем које је нудио.
Сада тај избушени и издувани балон звани ОХР покушава да надува амерички амбасадор Марфи, са снисходљивим асистентима. Не да би поново привукао три стране на лоптање, већ у заблуди да може да реинкарнира ОХР као све и сја, укључујући га као конституента овог монтираног политичког процеса против Предсједника Додика и госп. Лукића. У суштини процеса за девастацију Републике Српске. Без обзира на институционалну нелегитимност ОХР да буде законодавац у БиХ и персоналну самозваност и залуталост Кристијана Шмита, што је вишеструко објашњавано. Осим тога, амбасадор Марфи истрајава на беспућу у обраћању грађанима Републике Српске, провидним додворавањем, сматрајући аудиториј у Републици Српској овцама. Причом о наводном пријатељству, држећи иза леђа свилен гајтан за Предсједника.
Бламажа
Као што су овдје раније постојали поштоваоци истинских америчких вриједности, које немају никакве везе са актуелном америчком политиком, исто тако је данас немогуће наћи симпатизере текућих политика роварења против Републике Српске. Штета коју амбасадор Марфи наноси владавини права и правној држави, па и првобитним америчким вриједностима, и Републици Српској и Босни и Херцеговини, тешко ће се санирати. Неспорна је сила која стоји иза амбасадора Марфија, нико разуман то не занемарује. Али је поштеније, ако се иоле поштује јавност у БиХ, да амбасадор ту силу јавно искаже, него да се бламира позивањем на владавину права.
Зар није бламажа јавно махати непостојећим кривичним дјелом „Кристијан Шмит“ и истовремено говорити како Предсједника Додика треба осудити због корупције?! При томе не указујући ни на какве доказе, као што их није било ни при увођењу санкција Предсједнику Додику и његовим сарадницима. У сваком случају избушени балон звани ОХР тешко се може надувати позивањем на силу, а позивањем на владавину права никако.
С друге стране, Шмит, као Марфијев трабант, понаша се као да је у стакленој посуди. Шмит не мора нужно поштовати себе, али је обавезан поштовати СР Њемачку, државу која га је нотом послала у БиХ, иако није ни уговорна страна у Дејтонском споразуму (свједок јесте), па би му користило да се подсјети лекција о поштовању и достојанству чувеног германског правника Јеринга, ако га је читао. Ако ипак није препорука је да прочита Јерингов „Циљ у праву“ као теоријску окосницу важећег европског континенталног грађанског законодавства и по питању поштовања и достојанства личности, која људе разликује од других живих бића.
Госп. Шмиту, није ваша воља међународно право, па ни „међународно право“, гдје вам је достојанство, макар професионално, поштујете ли Ви себе? Предлажемо искрено да престанете млатарати непостојећим правом по БиХ. Дакако, госп. Шмит, као самоназивани високи представник у БиХ остаје избушен и издуван балон, (не)славни дио сопственог CV-a. Могуће да остаје и носталгија након очигледно одоцњелог буђења и сазнања да није изгубио само изборе, већ избора није ни било.
Наставак правосудне фарсе
Увертира правосудне фарсе завршена је експресно. Истрага је окончана прије него је и почела јер се Тужилаштво БиХ није бавило релевантном ствари на коју обавезује закон - да се провјери одбрана Предсједника Додика. Оптужница се подигла игноришући једини доказ одбране, записник са сједнице Савјета безбједности УН од 21.7.2021.године, на којој Кристијан Шмит није изабран за високог представника у БиХ. Правна посљедица неизбора јесте да правно не постоје измјене Кривичног закона БиХ, нити кривично дјело „Кристијан Шмит“.
Онда је подигнута оптужница, претходно противправно поправљана од стране судије Ћосић Дедовић, умјесто правом даље гурана рукама и ногама. Да је било објективности оптужница од 22.08.2023.године никако није могла проћи судску контролу, нити су претходни приговори могли бити одбијени, јер је ријеч о правним питањима, а не чињеницама које тек треба утврдити на суђењу. Судска и судијска пристрасност је јавно показана одбијањем захтјева за изузеће судије Ћосић Дедовић.
По питању захтјева непристрасности занемарено је становиште Европског суда за људска права који у предмету "Coeme и др. против Белгије" констатује: „Оно што је овдје битно јесте повјерење које судови у демократском друштву морају да улију код јавности и изнад свега када се говори о кривичном поступку код оптужног. Приликом одлучивања да ли постоји оправдан разлог за страх да суд није независан или непристрасан, гледиште оптуженог је битно али није пресудно. Пресудно је да ли се овај страх може сматрати објективно оправдан...“ (слична су становишта у предметима "Pullar protiv UK", затим "Hauschilldt", "Gautrin" и др.). Значи да у овом предмету Предсједник Додик није произвољно тражио одређеног судију, већ је одбрана изнијела релевантне аргументе да поступајућа судија не може бити објективна ако се Предсједник Додик у својству српског члана Предсједништва БиХ, по овлашћењу из Устава БиХ, противио њеном професионалном и статусном напредовању да буде бирана за судију Међународног кривичног суда.
И она није изабрана за судију. У Суду БиХ ради више десетина судија па запрепашћује ако је одбијање захтјева за изузеће наводно било једногласно, како су извјештавали медији.
Јавност је видјела ток рочишта за изјашњавање о кривици, с јасним судијским циљем да се по сваку цијену што мање каже и што прије заврши, позивајући се на „формалност“ рочишта. Као уосталом што су олако обећаном брзином завршени и истрага и судска контрола оптужнице.
Након што је ЦМС Суда БиХ самопрепаднут заобишао избор судије Горана Радевића одабран је судија Мирсад Стрика, као судија појединац који би требао судити Предсједнику Додику и госп. Лукићу. Према сазнањима, судија Стрика се успротивио одaбиру с коментаром Предсједнику Суда БиХ госп. Дебевецу „да му не пада на памет да суди и пресуди Додику“ и да „за то нађе неког другог бекана блећка“. Брзо ће се потврдити шта је од свега тачно.
Заклетва
Цијенећи досадашње радње у овом Марфи-Шмит монтираном политичко-неправном поступку, како од стране Тужилаштва БиХ, тако и Суда БиХ јасно се закључује да је правосуђе потпуно занемарило да је у БиХ за доношење закона на државном нивоу једино надлежна Парламентарна скупштина БиХ (члан 4. тачка а) Устава БиХ).
Зато је нужно јавно подсјетити носиоце правосудних функција у Тужилаштву Би и Суду БиХ на текст заклетве који гласи:
„Изјављујем да ћу обављати своју дужност у складу са Уставом и законом, да ћу доносити одлуке по свом најбољем знању, савјесно, одговорно и непристрасно у циљу спровођења владавине закона, и да ћу штитити слободе и права појединаца загарантована Уставом Босне и Херцеговине.“ (члан 47 (1) Закона о високом судском и тужилачком савјету БиХ).
У овој јасној и краткој свечаној изјави Устав БиХ се спомиње два пута, а као што је познато у Уставу БиХ нема високог представника уопште, а камоли као законодавца.
Ако се правосудна заједница не врати вриједностима на које се заклела, а то је заштита Устава БиХ, извјесно да се у овом политичком монтираном процесу, заснованом на непостојећем праву, не може очекивати поштено суђење Предсједнику Додику и госп. Лукићу.
