Бубић је појаснио да оптужницом Тужилаштва БиХ против предсједника Републике Српске непосредно оспорена та институција прогоном због вршења уставних овлаштења - потписивања два указа закона које је донијела Народна скупштина, а као даља посљедица тражи се елиминација Милорада Додика, изабраног уставног предсједника са освојених више од 300.000 гласова на изборима, из политичког живота у БиХ.

"Све ово процесуира се пред правосуђем које није регулисано Уставом БиХ, иако је уставна регулатива правосудних тијела conditio sine qua non /услов без којег се не може/ владавине права и правне државе.

Дакле, читава неправна монтажа заснована је на законима које није донијела Парламентарна скупштина БиХ, укључујући и измјене Кривичног закона БиХ 'одлуком' самозваног високог представника, које нису његов саставни дио, већ саставни дио одлуке непостојећег законодавца", указао је адвокат Бубић у ауторском тексту за Срну.

Ауторски текст Горана Бубића, адвоката предсједника Републике Српске Милорада Додика, Срна преноси у цијелости:

Колорадо случај против Трампа као лекција за Тужилаштво БиХ

Читамо да је судија у Колораду Сара Валас по оптужници због наводног учествовања у побуни против Доналда Трампа, бившег предсједника САД, одбила предложену мјеру забране да Трамп учествује на наредним предсједничким изборима у САД. Устав САД предвиђа да учествовање у побуни елиминише починиоца да се може кандидовати на службене функције.

Међутим, судија Валас је образложила да се то односи само на службене функције, а да предсједник САД не потпада под категорију службеник, те да због тога нема правног основа за мјеру забране учешћа на предсједничким изборима. Одлука судије Валас је интересантна и због чињенице да Трамп јесте бивши предсједник, али тренутно није предсједник САД, већ само кандидата за предсједника, као и да је судија прихватила оптужење да је подстрекач у побуни.

Предњи став није само америчка специфичност, већ је у крајњој консеквенци у питању примјена принципа подјеле власти који је есенција модерне парламентарне демократије, без обзира на одређене разлике у примјени принципа подјеле власти на законодавну, извршну и судску, у појединим државама. Правило да једна власт на одређен начин контролише другу власт има своје границе тако што судска власт не може промијенити вољу грађана на изборима.

Судови јесу надлежни да одлучују о правилности примјене закона током изборног процеса, али када се изборни процес заврши зашто би било прихватљиво судско опозивање изабраног предсједника?

"Мјера безбједности" против изборне воље више од 300.000 грађана

Као што се види и закључује из монтиране оптужнице Тужилаштва БиХ у питању је удар на уставне институције Републике Српске. Прије свега на Народну скупштину Републике Српске, као законодавни орган, а имплиците и Владу Републике Српске као уставног предлагача закона. Оптужницом је непосредно оспорена институција Предсједника Републике Српске прогоном због вршења уставних овлаштења - потписивања два указа закона које је донијела Народна скупштина.

Као даље посљедице тражи се елиминација Милорада Додика, изабраног уставног предсједника са више од 300.000 гласова на изборима, из политичког живота у БиХ. Све ово се процесуира пред правосуђем које није регулисано Уставом БиХ, иако је уставна регулатива правосудних тијела koncidio sine kva non владавине права и правне државе. Дакле, читава неправна монтажа је заснована на законима који није донијела Парламентарна скупштина БиХ, укључујући и измјене Кривичног закона БиХ "одлуком" самозваног високог представника, које нису саставни дио тог закона, већ саставни дио одлуке непостојећег законодавца.

Трабант Шмит у замјену за пензију УН

У "преддемократском" периоду на нашим просторима често смо слушали о "сукобу између нормативног и стварног", па су предлагане мјере да се ова дискрепанција смањи. Данас видимо колико је то било безазлено и како су протагонисти "отвореног друштва" велемајстори за удаљавање стварности од оног што зовемо уставност, законитост, владавина права, правна држава, једном ријечју удаљавање од де јуре.

Поштеније је прогласити окупацију и окупаторске методе, а не симулирати парламентарну демократију, јер се у таквим околностима бар не би вријеђао здрав разум код грађана. Како су говорили стари Грци, политику води неколицина, али су сви људи способни да суде о њој. Тако и о стварном стању у овој земљи, с напаћеним људима.

Странци враћају спорења која су довела до рата у БиХ и што је ријешено мировним споразумом. А ЕУ домаћим политичарима нуди потпун contradictio in adjecte- нема уласка БиХ у ЕУ са високим представником, с тим да укидање високог представника зависи од извјештаја о стању у БиХ које шаље исти тај високи представник УН? Тражи се да ухљеби сами себе укину, а након пет година столовања с царским почастима, али без икакве одговорности за учињено, имају пензију УН?

Па, није онда случајно што Кристијан Шмит прихвата улогу трабанта империје са двоструким цивилизацијским стандардима, једним за себе, других за друге. И онда се Шмит кобајаги губи у простору и времену, тражећи од институција Републике Српске да се практично еутанизирају. Ето њему посла до пензије, и још више.

Да ли је предсједник Републике само обични службеник?

Али све и да је политичко-неправни поступак против предсједника Републике заснован на неспорном законодавству, а очигледно није, постоји уставни начин престанка мандата предсједника, то је опозив процедуром како је и биран или оставка (члан 87 Устава Републике Српске).

Начелно, зашто би суд био овлаштен да смијени предсједника или му забрани обављање функције предсједника због разлога који су искључиво повезани са обављањем елементарне уставне функције предсједника? У овом случају то је потписивање два указа о проглашењу закона од стране предсједника Републике Српске Милорада Додика, а које је донијела Народна скупштина Републике Српске у уставној и законској процедури. Како је констатовала судија Валас предсједник није обични службеник.

Ноторне правне бесмислице Тужилаштва БиХ

Тужилаштво БиХ је у оптужници предложило изрицање мјере безбједности "престанак обављања функције предсједника Републике Српске" Милораду Додику. Но, Тужилаштво БиХ је ишло и даље, очигледно занесено и понесено, па је у оптужници тражило да првостепени суд утврди наступање правних посљедица осуде. Тужилаштво БиХ је превидјело да се правне посљедице осуде не изричу у пресуди, већ наступају по самом закону, односно "по сили закона којим су прописане".

Ово је аксиом у кривичном праву, а правне посљедице осуде наступају ex lege тек по правоснажности пресуде, не раније. Зато је елементарно правно незнање, штавише правна бесмислица, да правне посљедице осуде утврђује првостепени суд, иако посљедице осуде наступају по самом закону. Али, Тужилаштво БиХ и поред тога тражи од Суда БиХ да "утврди наступање правних посљедица осуде".

Кршење пресумпције невиности и осуда унапријед

На описани начин, као и импровизованом истрагом, тако и у оптужници, кршећи пресумпцију невиности, тужиоци антиципирају осуду предсједника тражећи да Суд БиХ предсједнику Републике Српске Милораду Додику и в.д. директора "Службеног гласника" Милошу Лукићу "утврди наступање правних посљедица осуде, и то: престанак службене дужности и престанак запослења; забрану обављања службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем другом органу..." који се финансира из јавних средстава, као и "забрану стицања службене дужности" у наведеним органима који се финансирају из јавних средстава.

Али, не предвиђају било какву осуду, већ осуду на безуслован затвор, јер ниједна правна посљедица осуде не може наступити ако није изречена казна затвора.

Дужности предсједника Републике нису "управни, стручни и други послови", већ надлежности из члана 80 Устава Републике Српске

Кривични закон БиХ у одредби Члана 69 као мјеру безбједности предвиђа и "забрану вршења позива, дјелатности или дужности", с тим да у одредби члана 73 Кривичног закона изрицање мјере повезује са извршеним кривичним дјелом у вршењу позива, дјелатности или дужности и постојањем опасности од понављања дјела.

Надаље, Кривични закон БиХ у одредби Члана 1 став (3) дефинише законске изразе, па под "службеним лицем" подразумијева "изабраног или именованог функционера у органима законодавне, извршне и судске власти БиХ". Када су у питању друге државне и управне установе или службе, појам службено лице се везује за "...обављање одређених управних, стручних и других послова у оквиру права и дужности власти која их је основала".

Као што је познато кривично-правне одредбе се тумаче граматички уско, рестриктивно, а не широко. Вјероватно је интенција закона била да се појмом "службеног лица" обухвате сва изабрана и именована лица. Али је упитно да ли је споменута законска одредба формулисана потпуно? Очигледно да предсједник ентитета (Републике Српске) не врши власт на нивоу БиХ, док се даља формулација односи на лице које врши "управне, стручне и друге послове" одређеног нижег нивоа власти, дакле и ентитета.

Прешироко је тумачење предсједника Републике Српске евентуално класификовати као вршиоца "управних, стручних и других послова", полазећи од сврхе и циља одредбе Члана 80 Устава Републике Српске. Уставна овлаштења као што су представљање Републике, именовање мандатара за састав Владе Републике Српске, доношење указа о проглашењу закона, предлагање предсједника и судија Уставног суда, постављање и опозив шефова представништава Републике Српске у иностранству, предлагање амбасадора и друго свакако нису само "управни, стручни и други послови", полазећи од граматичке садржине одредбе Члана 1 (3) Кривичног закона БиХ.

Набројане функције предсједника Републике Српске дефинитивно нису "управне и стручне", а сврстати изворна овлаштења предсједника Републике у "остале послове" представљало би потпуну правну несигурност, па и произвољност. Одредбе Устава Републике Српске неспорно нису у супротности с одредбама Устава БиХ, ни по једном питању.

Наведено повезујемо са одлуком судије Валас, како је споменуто на почетку текста, а цијенећи и описане одредбе Устава Републике Српске, као и чињеницу да је предсједник оптужен за обављање уставних дужности. Како је већ споменуто, у овом монтираном случају за наводно кривично дјело "Кристијан Шмит" не може се тврдити да уопште постоји легитиман кривични закон који инкриминише неизвршење одлука високог представника као кривично дјело.

Значи да је кривични прогон предсједника Додика и в.д. директора Лукића упитан чак и у случају да постоји измијењен Кривични закон БиХ који је усвојила Парламентарна скупштина БиХ.

"Доносећи своје законе, БиХ мора да поштује свој Устав, али и уставе ентитета, не због тога што они имају највишу правну снагу у правном поретку, већ зато што су усаглашени са Уставом БиХ". (Професор доктор Горан Марковић). Ово правило би требало да важи за све законе који се усвајају од Парламентарне скупштине БиХ, а да не спомињемо де јуре непостојеће измјене Кривичног закона БиХ на које се позива Тужилаштво БиХ у оптужници.

Тумачење припадка без главне ствари као "стратегија" Тужилаштва БиХ

Како је одбрана предсједника Републике Српске Милорада Додика и Милоша Лукића више пута истицала, овај монтирани политичко-кривични неправни поступак је управљен на рушење суверенитета БиХ. Тужилаштво БиХ, занемарујући професионално достојанство, текућом фарсичном оптужницом даје легитимитет неименованом странцу Кристијану Шмиту, који није ни предложен за високог представника у БиХ од уговорних страна, нити потврђеном од Савјета безбједности УН, умјесто давања примата међународном мировном уговору, односно Уставу БиХ.

Тужиоци покушавају додатак нечему што је главно, а одредбе Општег оквирног споразума, као и Устав БиХ, важније су од Анекса 10, представити самостално и изоловано од основног текста Мировног споразума. То не може проћи, чак ни уз помоћ дофалсификованог садржаја интернет странице ОХР, како су се "досјетили" у одговору на приговоре одбране.

Да би се сачувало достојанство и сувереност државне заједнице БиХ, како је потврђено већ у Члану 1 Дејтонског мировног споразума, позивањем на принципе Повеље УН, није рјешење чекање ослобађајуће пресуде већ је једино разумно рјешење одустајање Тужилаштва БиХ од оптужнице и обустава поступка.

Пратите нас и путем Вибера