Предсједник Републике Српске Милорад Додик казао је да ће повући недавно донесене законе у Народној скупштини Републике Српске о забрани рада државних институција у Српској ако буду поништена рјешења која је наметнуо Кристијан Шмит.
Додик је поновио да је враћање на Устав БиХ једини гарант њеног опстанка и функционисања и да зато поздравља поруке предсједника Француске Емануела Макрона и високе представнице Европске уније за спољну политику и безбједност Каје Каллас.
“Међутим, ако госпођа Калас сматра да је уставни поредак оно што је наметнуо Шмит, онда се не разумијемо. Тај уставни поредак написан је у Анексу 4 Дејтонског споразума. Тај уставни поредак срушио је управо Шмит својим интервенцијама, а годинама уназад сваки високи представник поткопавао је темеље уставности”, казао је Додик.
Додиков посљедњи иступ, у којем најављује условно замрзавање закона усвојених у Народној скупштини Српске, представља најсофистициранији суверенистички дипломатски маневар једног домаћег актера од увођења Бонских овлашћења када је и формално Дејтонски устав стављен ад ацта.
И то није флоскула него дијагноза стварности, јер супротно површним тумачењима аналитичара са сарајевског медија Кликс, да се ради о покушају избјегавања казне, овај иступ је јасно циљан према међународној арени и има троструку функцију.
Прије свега он симболички нуди жртву у овој шаховској игри. Додик наоко жртвује фигуру знајући да ништа реално не губи, али позиционира себе као конструктивног преговарача и намеће утисак да није он тај који блокира дијалог.
Узрок је међународни фактор који више не зна гдје му је чело а гдје позиција краљице, јер у тој игри шаха, жртва пијуна отвара напад на краља, а краљ није Шмит, краљ су сама Бонска овлашћења и концепт међународне власти у БиХ.
Концепт који се распада под теретом властите бесмислености.
Додик затим, другим ударцем, преусмјерава фокус с пресуде на принцип, та пресуда је тренутно његова највећа снага, средство којим га је ОХР у свом егоизму и насиљу претворио у политичког осуђеника. Иако су му годинама градили имиџ диктатора и криминалца, преко пресуде он постаје жртва политичког неслагања, а не правде.
Додик овим потезом мудро конструише слику легитимног вође којег се прогони због политичког става за који има и међународно правно упориште. Које лети до Савјета безбједности. И с којим се слажу и велике силе попут Русије и Кине.
У пропаганди сарајевских медија, који су се прошлих дана посветили искључиво обмани бошњачке публике, на те силе као да се заборавило. А оне, и једна и друга, и даље тврде да је Српска у праву и да има њихову подршку у обрани бх. Устава од противуставног дјеловања неименоване персоне поријеклом из Њемачке.
Захваљујући тој персони Додик се сада етаблира као миротворац који ипак не руши државу, а могао би, јер је на челу Српске, институција је којој је пресуђено јер се усудио рећи оно што други шуте.
Он пажњу међународних актера вјешто преусмјерава од бизарног садржаја закона на питање легалности самог Шмита и његових одлука.
Појашњава им да таква пресуда, донесена према закону који није и никада не би могао проћи правну процедуру, не смије бити разлог за повлачење у једној европској држави. Она је за њега најснажнија полуга за ударац у темеље међународне позиције ОХР-а.
Затим, најдубљим слојем, Додик шаље сигнал Великим Силама, он више ни не говори Сарајеву, ни јавности у Српској, он се обраћа Шпанији, Италији, Израелу, нарочито Паризу који постаје све нервознији због Шмитове позиције, Будимпешти, која га већ јавно подржава, Вашингтону, који се припрема за повратак на Балкан, и у коначници Москви, која никад није признала Шмита, и чије непризнавање сада добија унутрашњу потврду кризе из БиХ.
Јер овај иступ није унутрашњополитички потез, ово је геополитички позив великим силама да заврше посао, да затворе књигу протектората и отворе ново поглавље, у којем ће БиХ морати редефинисати унутрашњи суверенитет без колонијалне рукавице.
У супротном након признања да су заједница слабих, а што је свијет могао видјети у Украјини пријети им слом ауторитета и на Балкану у случају да се одлуче на примјену силе и изазову Русију. У случају да понове наранџасту револуцију и у БИХ.
За неупућене у шах, Додик је управио окренуо ситуацију на плочи. До сада је он био средство. А сада је Шмит. Шмит није циљ, он је средство.
Додик не руши Шмита из личне нетрпељивости, он руши принцип који Шмит представља - наметање без мандата, законодавство без избора, суверенитет без народа.
И зато ова изјава није слабост, нити молба да се поништи пресуда, она остаје као трајни допринос стварној промјени у БиХ али и љага на души бх. правосуђа, које хитно мора на ремонт јер је пало на тесту, пресудивши 50 одсто своје територије и 30 одсто својих грађана који не признају страног колонизатора.
Додикова објава заправо је мртвачко звоно за колонијализам у БиХ. Позив на крај једне епохе, позив који није намијењен чаршији, јер га она и не резумије.
Ово је јавни тестамент.
Написан као опомена онима који одлучују ко ће остати, а ко отићи из геополитичке партије зване БиХ.
Уједно сигнал Русији да се коначни дан одлуке ближи. Русија је једном пристала да јој Њемачка и Аустрија пониште СанСтефански мир. Било је то 1878. године. Била је то кобна руска грешка, коју смо платили касније, захваљујући Аустрији с пар балканских ратова и с два свјетска. И сваки пут Русија је морала гасити пожар.
Овај пут, Русија неће пристати не да се Дејтон поништи, него и да земље које су се усудиле дирати у њега, прођу некажњено.
Не знамо колико је Кликс тог свјестан, али Њемачка и Аустрија нису гаранти Дејтона. Русија јесте.
А став САД-а је, подсјећања ради, да је доба интервенционизма прошлост, да би било најбоље да мали народи сами одлучују о својим државама и да је чика Сорош претјерао.
