Саборност представља једну од основних и значајних црта српске државности, заједнице и историје, навео у ауторском тексту за Срну виши асистент на Катедри за историју Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Дејан Дошлић.
Да ли сабор био државни или црквени, Дошлић је истакао да су се на њему често доносиле најважније одлуке за Србе.
Дошлићев ауторски текст "Сабори и саборовања током српске историје" објављујемо у цјелости:
САБОР – ЈЕДАН ОД НАЈСТАРИЈИХ ЕЛЕМЕНАТА ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА СЛОВЕНА И СРБА
Сабор (збор) представља један од најстаријих елемената друштвеног живота Словена, тако је и у српској историји. Још у своје вријеме византијски писац Прокопије спомиње својеврсне скупштине код Словена, на којој су учествовали сви одрасли мушкарци који су могли да носе оружје. Сабор је препознат као значајан фактор старе српске државности код скоро свих наших средњовјековних писаца, а његове помене и представе налазимо у дипломатичкој грађи, као и на фрескама. На њима су представљани наши стари сабори, којима су руководили владари, по угледу на православне цареве и васељенске саборе. Свакако је примање хришћанства међу Србима сабору и саборности дало још један дубљи смисао, који је наше постојање и државност још више учврстио.
НА САБОРИМА ОДЛУЧИВАНА НАЈВАЖНИЈА ДРЖАВНА И ЦРКВЕНА ПИТАЊА
На саборима су се одлучивала најважнија питања, као што су избор (или потврда) новог владара, затим значајна питања из црквеног живота, као што је био избор нових архиепископа и касније патријарха, многа питања вођења унутрашње и спољне политике, потписивања трговачких уговора и других ствари. На саборима су учешће узимали владар и његова породица, затим српски архиепископ (касније патријарх) са најистакнутијим представницима црквеног клира, крупном властелом, и представницима мање властеле.
САБОР САЗИВАО И ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА
Приликом борбе против јеретика, велики жупан Стефан Немања је сазвао сабор, како се у изворима називао "сабор отачаства". Исто тако, када је велики жупан одлучио да напусти престо у Рашкој и прими монашки образ, сазвао је сабор и присутнима обзнанио своју одлуку и благословио средњег сина за свог насљедника. Поред државних сабора, организовани су и црквени, а један од најзначајнијих је сабор у Жичи, када је српски архиепископ Сава одржао и своју познату бесједу о правој вјери, како би учврстио црквену организацију новоуспостављене аутокефалне Српске цркве.
Стефан Душан је крунисан за цара "Срба и Грка" на сабору, на Васкрс 16. априла 1346. године, у Скопљу, док је и "Душан законик" донесен на саборима (Скопље и Сер, 1349. и 1354. године).
НА САБОРУ КАРАЂОРЂЕ ИЗАБРАН ЗА ВОЂУ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА
У Босни је сабор називан станак и на њему су се такође одлучивале најзначајније ствари из сфере унутрашње и спољне политике.
Након пада српских земаља, окупљање народних првака је настављено, али у мањем обиму због нових прилика. Ипак, саборовање је постојало, барем у неком облику. Ипак, временом је он постао поново један од најбитнијих за српску државност. На збору (сабору, скупштини) у Орашцу, 14. фебруара 1804. године Ђорђе Петровић Карађорђе је изабран за вођу Првог српског устанка, док је у Такову 1815. године подигнут Други српски устанак.
САБОРИ САЗИВАНИ НА ВЕЛИКЕ ПРАЗНИКЕ
Сабори су од средњег вијека сазивани на велике празнике, и та традиција је остала и у периоду новије српске историје (Сретење, Цвети, Свети Стефан). Саборност представља једну од основних и значајних црта српске државности, заједнице и историје. Да ли сабор био државни или црквени, на њему су се често доносиле најважније одлуке за Србе.
