Дејтонски споразум нема никакве везе са континуитетом СР БиХ, јер без суверенитета Републике Српске и Федерације БиХ које су пренијеле 1995. године не би ни постојала данашња БиХ, истакао је професор уставног права Синиша Каран.
Каран је нагласио да су основ уставног државног уређења новонастале федералне државне заједнице женевски и њујоршки принципи који су директно уграђени и разрађени у Уставу БиХ, а никако не АВНОЈ-евски или ЗАВНОБиХ принципи.
- Погрешно се тумачи теза о континуитету БиХ, јер и сам члан 1 Устава БиХ јасно каже "Република Босна и Херцеговина, чије је званично име од сада Босна и Херцеговина", што потврђује да она није постојала од 1992. године. Дакле, БиХ тек 21. новембра 1995. године добија ново име, нову унутрашњу федералну структуру. Овај споразумом признаје и потврђује да је Рпублика Српска ушла са пуним државним капацитетом у изградњу новонастале федералне БиХ унијевши и свој Устав - истакао је Каран у колумни за Срну поводом 28 година од Дејтонског споразума чијим је потписивањем заустављен рат у БиХ.
Колумну професора уставног права Синише Карана преносимо у цијелости:
БиХ никада није била држава до Дејтона, она је увијек имала другачији статус - територијални, административни или као федерална јединица у СФРЈ.
Констатација Бадинтерове комисије о распаду СФРЈ је била основ за стварање нових држава од бивших федералних јединица уз напомену да је СФРЈ предвиђао самоопређељење народа а не федералних јединица или тадашњих република. Тако се распала и бивша СР БиХ а на истом принципу распада и принципу самоопређељења народа настала је Република Српска.
Дакле, Република Српска је у ствари била држава са пуним капацитетом у периоду 1992–1995. године и са таквим својим пуним државним капацитетом улази у дејтонске разговоре.
Устав Српске Републике БиХ одмах 1992. године дефинише правце развоја Републике Српске полазећи од неотуђивог и непреносивог природног права српског народа на самоопређељење, самоорганизовање и удруживање на основу кога слободно одређује свој политички статус. У том смислу Устав одређује Републику у саставу савезне државе Југославије, али и даје могућност да може ступити у заједнице са државним творевинама других конститутивних народа у БиХ.
Године 1995. удружују се двије државе (Република Српска и Федерација БиХ), те уступају дио свог суверенитета, односно десет прецизно наведених надлежности (вањског суверенитета) у Уставу БиХ са новом федералном унутрашњом структуром.
Дакле, Дејтонски споразум нема никакве везе са континуитетом СР БиХ, јер без суверенитета Републике Српске и Федерације БиХ које су пренијеле 1995. године не би ни постојала данашња БиХ.
Основ уставног државног уређења новонастале федералне државне заједнице су женевски и њујоршки принципи који су директно уграђени и разрађени у Уставу БиХ, а никако не АВНОЈ-евски или ЗАВНОБиХ принципи.
Погрешно се тумачи теза о континуитету БиХ, јер и сам члан 1 Устава БиХ јасно каже "Република Босна и Херцеговина, чије је званично име од сада 'Босна и Херцеговина'", што потврђује да она није постојала од 1992. године. Дакле, БиХ тек 21. новембра 1995. године добија ново име, нову унутрашњу федералну структуру. Овај споразумом признаје и потврђује да је Република Српака ушла са пуним државним капацитетом у изградњу новонастале федералне БиХ унијевши и свој Устав.
Дејтонски споразум представља пети, посљедњи, покушај (након Кутиљеровог плана, Венс-Овеновог, Столтенберговог, Контакт групе) међународне заједнице да се за све у БиХ пронађе прихватљиво свеукупно рјешење, а посебно територијално.
Он је дакле компромисни акт којим је заустављен рат, те успостављена нова конфедерално-федерална, сложена државна заједница БиХ, а којим су Република Српска и Федерација БиХ признати као државотворни ентитети са пуним унутрашњим суверенитетом и ограниченим вањским суверенитетом.
Дејтонски мировни споразум и посебно његов саставни дио Устав БиХ, и данас, 28 година касније, посматрамо као једини могући нормативни оквир за заједнички живот у БиХ. Тада је представљао одраз реалних друштвених односа и околности које су биле 1995. године, а које се ни након 28 година нису промијениле.
Наравно, морамо констатовати да су континуирани насртаји на Дејтонски споразум с циљем да се неуставним и незаконитим путем наруше принципи и баланси мултиетничког, федералног, сложеног друштва у правцу насилне, вјештачке, унитарно-грађанске промјене природе облика државног уређења БиХ.
Ова насилна промјена не само да није могућа, већ представља и основни разлог нестабилног и неефикасног друштва и нефункционалне државе. Под изговорима "демократизације" и стварања "демократске државе", политичко Сарајево, потпомогнуто међународном заједницом, константно инсистира на измјенама Дејтона.
Њихов основни циљ јесте стварање унитарне државе у којој би под плаштом "грађанског друштва" у ствари створили већински муслиманску државу у Европи.
Узурпација примјене Дејтонског мировног споразума, може произвести једну врсту краја његове конзумације, а за то посебну одговорност имају институција високог представника и Уставни суд БиХ.
Користили су и искористили, употријебили и злоупотријебили све процесе у БиХ својим једностраним тумачењем да остваре свој замишљени циљ (унитарну и централизовану БиХ): покушаји промјене устава, реформски процеси на свим пољима, питање ратних злочина, стереотип о жртви и агресору, европске интеграције, људска права и слободе, а посебно тумачење уставне одреднице суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународног субјективитета БиХ.
Не постоји ни један процес у БиХ који није злоупотребљен за јачање БиХ, али на уштрб слабљења уставне позиције ентитета.
Због поклапања политике бошњачког народа са политикама високих представника, те Уставног суда БиХ као алата за спровођење активности усмјерених на унитаризацију и централизацију БиХ, и саме чињенице да су већински народ у Федерацији БиХ, том ентитету је одговарала политика слабљења ентитета до нестанка.
Напади су били искључиво усмјерени на Републику Српску. Методе рада високих представника су биле и остале: притисци, уцјене, пријетње, смјене, суспензије, наметање, забране, блокаде, судски процеси. Прекомпозиција уставом утврђених надлежности и промјена Устава БиХ без фактичке промјене резултат је њиховог рада. Они су симбол протектоване државе, старатељ и тутор.
БиХ може опстати само уз очување и поштовање онаквог Дејтонског споразума, којег су потписале све три стране. Не постоји изговор да се захтијевају уставне промјене у БиХ које су супротне самом бићу заједнице које би нарушиле унутрашњи баланс заснован на етно - ентитетском основу, колективним правима и равноправности конститутивних народа и грађана.
Постојање државе услов је за доношење Устава, а са друге стране, постојање Устава је доказ да постоји држава. Само држава може донијети Устав, Устав је акт државе, услов без кога држава и њено државно уређење не могу.
Устав Републике и данас истом снагом у својим основним вриједностима и уставним одредницама остаје, опстаје, даје снагу Републици Српској, одржава и јача њену државотворну снагу, снагу њених институција и симбол је њене државности и данас као што је то био и 1992. године.
