Професор уставног права Синиша Каран изјавио је за Срну да је Република Српска државотворни ентитет, која има свој суверенитет и која је потписник свих 11 анекса Дејтонског споразума, те да су то историјске и општепознате чињенице, које овдашње тумаче и љубитеље бх државности неизмјерно боле.
У колумни поводом закључака Савјета за спровођење мира (ПИК) у БиХ у којима су се обрушили на Републику Српску и њено политичко руководство, Каран је нагласио да ПИК није ништа друго него антидејтонска и недемократска ад хок група земаља без правног овлашћења и нескривени предводници унитаризације БиХ.
Колумну професора Карана за СРНУ преносимо у цјелости:
Сложене државне заједнице, чија се сложеност одликује мултиконфесионалношћу, мултикултуралношћу и мултиетичношћу, захтјевају и сложен демократски идентитет и легитимитет који одговара таквој, сложеној вишезначној структури државне организације.
Формирање федерације настаје из потребе конкретног друштва и државе да се организује на начин примјерен условима који су захтијевали федерализам као опцију облика државног уређења.
Првенствено, федерални односи требају одражавати начело организације у којој је остварен компромис између захтјева за унијом са једне стране и захтјева за територијалном разноврсношћу и самосталношћу у оквиру федерације.
Тај баланс се успоставља установљавањем јединственог политичког система у оквиру кога су централној и регионалним властима дата потребна општа овлашћења, тако да ниједан систем власти није правно или политички подређен другоме.
Такође, морамо указати и на историјску подлогу федералног уређења БиХ. Према облику државног уређења, као и према начину свог настанка, БиХ је специфична државна заједница која се састоји од два ентитета: Републике Српске (прост ентитет) и ФБиХ (сложен ентитет).
Овакво рјешење има компромисни карактер, с обзиром на то да су крајем 1992. године, на територији БиХ створене и паралелно егзистирале три државотворне цјелине: Република БиХ (муслимански, односно бошњачки дио), Република Српска (српски дио) и Херцег Босна (хрватски дио). Све три цјелине имале су обиљежје националне државе, свака са својом територијом, организацијом власти, војском, полицијом, монетом и другим државним институцијама и обиљежјима.
БиХ НАСТАЛА МЕТОДОМ АГРЕГАЦИЈЕ
Дакле, БиХ је настала методом агрегације. Упркос томе што је међународна заједница признала БиХ као независну државу, та држава већ од краја 1991. године није функционисала, јер су се њене институције подијелиле по националном основу и нису вршиле ефективну власт на цијелој територији БиХ. Суверена власт, као битно обиљежје сваке државе, није постојала, па се не може говорити ни о државно-правном континуитету БиХ.
Дакле, Дејтонским мировним споразумом као актом међународног права, БиХ, као демократска и сложена држава, састављена је од два равноправна, јединствена и државотворна ентитета - Републике Српске и Федерације БиХ, које су изгубиле државноправна својства и утемељене су као ентитети у рангу високо самосталних федералних јединица, са веома бројним надлежностима.
У БиХ, с обзиром на њен вишенационални састав, у одређивању титулара суверенитета комбинован је етнички (национални) принцип, ентитетски и грађански принцип. Устав БиХ из 1995. године (Дејтонски мировни уговор, Анекс 4), на првом мјесту истиче национални, ентитетски, а затим и грађански принцип носиоца суверенитета, посебно наводећи у преамбули Устава БиХ да Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи, заједно са осталим, и грађани утврђују и доносе Устав БиХ.
Уставно одређење носиоца суверености у свакој земљи има прворазредни значај у погледу демократске заснованости укупног уређења, док одређење носиоца суверености представља основу за успостављање најважнијих односа и формирање институција у држави, а у БиХ су и одраз федералног облика државног уређења. Ово је одредило и састав свих институција на нивоу БиХ по принципу паритета и начин доношења одлука по принципу консензуса.
Сама чињеница да постоји подјела надлежности између БиХ и ентитета, као и начин њиховог утврђивања, указују на федерални карактер БиХ.
Подјела надлежности и претпоставка надлежности у корист ентитета доказ су и да БиХ није децентрализована унитарна држава, пошто у њима не постоји подјела надлежности.
БиХ ЈЕ АСИМЕТРИЧНА ФЕДЕРАЦИЈА, ПОКУШАЈ ДОМИНАЦИЈЕ ЧИНИ ЊЕНУ БУДУЋНОСТ КРАЈЊЕ НЕИЗВЈЕСНОМ
Будући да је један ентитет уређен унитарно, а други федерално, БиХ је заправо асиметрична федерација.
Такође, састав, начин избора и начин одлучивања политичких институција БиХ битно потврђују федералну природу њеног државног уређења кроз паритетан састав појединих институција (Дом народа Парламентарне скупштине БиХ, Предсједништво, Савјет министара БиХ), као и широку примјену консензуса или права вета.
Покушај доминације савезних институција БиХ слабљењем федералних јединица до степена преласка федералног уређења у унитарно, нарушава задати уставноправни оквир, отвара легитимне захтјеве за промјеном таквих односа и даје нове алтернативе. Рефлексије те "борбе" су највидљивије у структури, саставу, надлежностима и процедурама дјеловања институција власти на нивоу БиХ.
Треба истаћи да је осуђен на пропаст сваки покушај успостављања односа који води ка доминацији једног народа над друга два, и као такав разара биће и саму природу савеза различитости на којима настају такве државе.
Основни, уставни, дакле, дејтонски федерални облик БиХ је једини облик федералних односа који даје наду за опстанака једне овакве заједнице као што је БиХ. Међутим, тенденције нарушавања баланса, покушај доминације који је на сцени неминовно чини будућност крајње неизвјесном.