Суд у Стразбуру, као и Уставни суд, Суд и Тужилаштво БиХ највећи су фактори дестабилизације БиХ и чине историјску грешку урушавања уставног система БиХ, указао је професор уставног права Синиша Каран.
Реагујући на мишљење сарајевске Асоцијације независних интелектуалаца "Круг 99" која одбацује, како кажу, покушаје наводних агената БиХ пред Европским судом за људска права да у предмету "Ковачевић" настоје укључити и повезати етничку припадност са активним бирачким правом, професор Каран је указао да је избор између примјене и непримјене пресуда избор између очувања дејтонске конструкције уставног мира и његовог рушења.
У колумни за Новинску агенцију Републике Српске Каран је истакао да пресуде Европског суда за људска права нису ништа друго него подвала Републици Српској и у функцији су континуиране политике напада на њу у тежњи ка стварању унитарне "грађанске" БиХ, користећи "демократију недискриминације" кроз судске пресуде у процесу унитаризације и мајоризације.
Колумну професора Карана преносимо у цијелости:
ПРИМЈЕНА ПРЕСУДА КРОЗ ИЗМЈЕНУ УСТАВА ЈЕ НЕГАЦИЈА ДЕЈТОНА
Примјена ових пресуда кроз измјене Устава била би негација Дејтонског мировног споразума, посебно дејтонског Устава. Или другачије речено: пресудама се жели мијењати облик државног уређења супротан друштвеним и укупно историјских условима настанка тог и таквог, сложеног, мултиетнички федералног државног уређења, а у коначном, елиминисати све федералне елементе и односе заштите етнотериторијалних карактеристика федералне БиХ у правцу унитаризације и унитаризма.
Гласна заговарања политичког Сарајева да би због примјене пресуда Европског суд за људска права "Сејдић - Финци", "Зорнић", "Пилав", "Пударић", "Ковачевић", БиХ морала извршити измјене Устава БиХ и ући у распакивање Дејтонског мировног споразума, у правцу изградње новог (антидејтонског) политичког система су још један јасан показатељ да је Суд у Стразбуру пресуде доносио водећи се бошњачким политикама и њиховом жељом да доминирају у БиХ.
Чак супротно до тада донесеним пресудама сличног карактера у којима је исправно препознавао политичке реалности и оптерећења земаља које су формално кршиле одредбе Европске конвенције, али и констатовао да још нису сазреле друштвене околности за примјену. У пресудама за БиХ се тиме нису бавили и увели и уводе БиХ у још већу кризу.
Посебно је интересантно да од свих "душебрижника" за суверену и демократску БиХ, владавину права и правну државу, посебно уставност и законитост, нису инсистирали на промјени Устава када је било питање преноса уставно позиционираних надлежности ентитета на ниво савезних институција: војске, полицијских и обавјештајних структура, Управе за индиректно опорезивање, судова, тужилаштава, и великог броја осталих надлежности искључиво ентитета.
Наиме, овим пресудама се утврђује да је БиХ дискриминисала свог грађанина на основу националне припадности и пребивалишта, у контексту кандидовања на општим изборима за чланове Предсједништва БиХ и делегате у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ.
ПРИМЈЕНОМ ПРЕСУДА СРПСКА БИ НЕСТАЛА, А БиХ БИ СЕ ПРЕТВОРИЛА У ГРАЂАНСКУ, УНИТАРНУ БиХ
Према њиховом мишљењу, они се морају бирати на подручју цијеле БиХ, као једне изборне јединице, а не из ентитета и без етничке припадности. Дакле, примјеном ових пресуда Република Српска као високо аутономна федерална јединица би нестала, механизми заштите Српске и српског народа би нестали, а БиХ би се претворила у грађанску, унитарну и фолклорно мултикултуралну државу, без конститутивности и федералног етно-територијалног представљања.
Једном ријечју нестала би дејтонска БиХ и дејтонски Устав.
Најпростије речено: изгубио би се значај федералног представљања народа у Предсједништву, изгубили би заштиту виталног националног интереса ентитета у Предсједништву, изгубили би федерално представљање Републике Српске и конститутивног народа у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ и тиме би били елиминисани сви, дејтонским Уставом разрађени елементи како мировног споразума, тако и уставних одредница које су одраз реалних друштвених и историјских околности како у моменту доношења Устава, тако и данас 29 година касније.
Дугорочно, Република Српска не би била више изборна јединица него би цијела БиХ била изборна јединица, и вратили би се на унитарну већинско бошњачку државу "један човјек један глас", а не смијемо заборавити да нас је управо та и таква БиХ увела у трагичне сукобе. Она се показала неспособном да заштити слободу и права три народа. Због тога, ни по коју цијену не треба пристати на примјену пресуда Суда у Стразбуру, јер је избор између примјене и непримјене пресуда избор између слободе и неслободе, између очувања мира или његовог рушења.
Ове ставове Републике Српске потврдила је и Венецијанска комисија која је правилно констатовала: "Подјела позиција у државним органима међу конситутивним народима била је централни елемент Дејтонског мировног споразума који је омогућио постизање мира у БиХ. У таквом контексту било би тешко ускратити легитимитет нормама које би, с гледишта недискриминације, могле бити проблематичне, мада и неопходне за постизање мира и стабилности, те спречавање даљег губитка људских живота".
ПРИМЈЕНА ПРЕСУДА БИЛА БИ НАЈВЕЋИ УДАР НА ДЕЈТОНСКУ БиХ
То би био највећи, директни и финални удар на сам Дејтонски споразум, јер је садржај тих пресуда супротан самом бићу мултиетнички плуралног друштва, а њихова примјена неодржива, опасна, политички, социолошки и укупно друштвено немогућа, друштвено неприхватљива и непроводива.
Од 2006. године у БиХ актуелна је тема у вези са кандидатуром за члана Предсједништва БиХ, када су Сејдић и Финци као припадници националних мањина поднијели апелацију Европском суду за људска права будући да су били онемогућени да се кандидују за чланове Предсједништва БиХ.
Након овога, и 2016. године Европски суд за људска права донио је пресуду у предмету "Пилав", гдје се подносилац жалио да је као Бошњак дискриминисан зато што се није могао кандидовати на изборима за члана Предсједништва БиХ будући да живи на територији Републике Српске.
У предмету "Пударић", 2018. године, Европски суд за људска права је утврдио да је БиХ дискриминисала Светозара Пударића у вези с правом на кандидатуру за члана Предсједништва БиХ из реда српског народа с територије ФБиХ.
Међутим, не смијемо занемарити ни издвојено мишљење у предмету "Сејдић и Финци" у којем се наводи да се овим пресудама "распакује један међународни споразум, да ли Суд има право да, пружајући помоћ једном грађанину у остварењу људских права, може бити узрок рата прије него преносилац мира? Јесу ли права апликаната да се кандидују на изборима тако неограничена и приморавајућа да пониште мир, сигурност и јавни ред уведен за цијелу нацију – укључујући и њих саме?
Дејтонским мировним споразумом конституисана је БиХ која се састоји од два ентитета и три конститутивна народа - Срба, Бошњака и Хрвата, док се права свих осталих морају уважити и поштовати, при чему се права једног од три конститутивна народа не смију никако нарушавати у систему представљања у институцијама.
Било каква одлука или промјена која би нарушила равнотежу између три народа би била опасна по саму БиХ, јер БиХ није зрела за распакивање Дејтонског мировног споразума који је постигнут дуготрајним и упорним преговарањем. Нема идеално најбољег облика унутрашње државне организације, државног уређења БиХ, али постоји реална друштвена подлога опредмећена у дејтонском Уставу која омогућава да ниједан конститутивни народ не живи потлачено, уједно штитећи људска права сваког појединца.
НИЈЕДАН НАРОД НЕ МОЖЕ И НЕ СМИЈЕ НАМЕТНУТИ СВОЈЕ ВРИЈЕДНОСТИ УСТАВНОМ ПОРЕТКУ КОЈИ БИ ПОГОДОВАО САМО ЊЕМУ
У БиХ ниједан народ не може и не смије наметнути своје вриједности уставном и политичком поретку који би погодовао само њему.
Консоцијацијска демократија, уравнотеженост, паритет и консензус, са одсуством било какве премоћи или доминације савезног, заједничког нивоа федералним јединицама (ентитетима) или супротно, примјеном уставне подјеле надлежности јесу истинске "пресуде" које су одрживе и проводиве за разлику од рушилачких пресуда Стразбура, пресуда негације дејтонског баланса.
