Професор уставног права Синиша Каран изјавио је да 32 године Устава Републике Српске представљају правни израз државног, друштвеног, политичког и укупног правног реда Републике, која је настала као израз воље народа и универзалног права конститутивног народа на своју државу.
- Постојање државе услов је за доношење устава, са друге стране, постојање устава је доказ да постоји држава. Само држава може донијети устав, устав је акт државе, услов без кога држава и њено државно уређење не могу - поручио је Каран.
Према његовим ријечима, Устав Српске Републике БиХ /касније Републике Српске/ који је Скупштина српског народа у БиХ донијела 28. фебруара 1992. године успоставља и потврђује Републику Српску као државу српског народа у којој су сви грађани равноправни и слободни.
- Процес конституисања Републике Српске завршен је већ у јесен 1992. године. Успостављена је Република као државотворна јединица српског народа и свих њених грађана - рекао је Каран за Срну.
Иако су процеси конституисања текли паралелно са рјешавањем статуса БиХ, не смије се, нагласио је он, игнорисати чињеница да је Република Српска конституисана 1992. године, а БиХ тек 1995. године.
- Вјерујем да ове чињенице многе овдашње тумаче и љубитеље `бх државности` неизмјерно боле, али оне су историјске и општепознате - нагласио је Каран.
Према његовим ријечима, Устав Републике Српске са уставно правног аспекта и класичне подјеле примарно-секундарне је сигурно народни устав донесен у процедури народне представничке демократије, он је крути тј. чврсти устав, који подразумијева вишефазну и врло тешку и сложену промјену, он је писан и кодификован, те средње дуг, што је карактеристика дужине устава на нашим просторима. Такође, за својих 30 година Устав Српске доживио је 17 промјена путем 127 уставних амандмана, од чега је високи представник интервенисао пет пута са 37 амандмана.
СРПСКА ЈЕ СТВАРАНА СТВАРНО И НОРМАТИВНО
Прво, нагласио је Каран, Република Српска стварана је стварно и нормативно, тј. де факто и де јуре.
- Стварно је створена јер је имала територију, становништво и организовану власт. Нормативно је процес конституисања и доношења уставних аката започео у јесен 1991. године. Донесени су битни акти конститутивног /уставног/ карактера као `претходница доношењу устава, али и неки каснији који су у потпуности заокружили уставност Републике Српске` - подсјетио је Каран.
Према његовим ријечима, Уставом је утврђено да се уређење Републике темељи на: гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима, обезбјеђивању националне равноправности, социјалној правди, владавини права, тржишној привреди, вишестраначком систему, парламентарној демократији и подјели власти, слободним изборима, локалној самоуправи и заштити права етничких група и других мањина.
Државна власт у Републици организована је, навео је он, на начелу подјеле власти тако да уставотворну и законодавну власт остварује Народна скупштина, извршну власт врши Влада, а судска власт припада судовима. Предсједник Републике представља Републику, а Уставни суд обезбјеђује заштиту и контролу уставности и законитости.
Каран је подсјетио да је у пуном капацитету функционисала локална управа - општине и градови, те је, дакле, Република преузела и обезбиједила функције државе. Република је имала своју војску, полицију, судове, тужилаштва, државне органе власти, Народну скупштину, Владу, предсједника Републике, Уставни суд, а постојала је и властита монета, организован порески, буџетски и укупни фискални и монетарни систем.
Каран је указао на то да Република де јуре није била међународно призната, али де факто јесте јер је била партнер у међународним преговорима.
- Дакле, Република Српска је у ствари била држава са пуним капацитетом у периоду 1992–1995. године. Међутим, даљи државотворни - правни статус Републике Српске зависио је од коначног рјешења питања БиХ. У таквим околностима изналазе се рјешења државног уређења БиХ које би задовољило сва три њена конститутивна народа - нагласио је професор уставног права.
ДЕЈТОНОМ УСПОСТАВЉЕНА КОНФЕДЕРАЛНОФЕДЕРАЛНА СЛОЖЕНА ДРЖАВНА ЗАЈЕДНИЦА БиХ
Друго, подсјетио је професор Каран, на политичкој мапи БиХ до коначног рјешења постојале су двије државне творевине, ФБиХ и Република Српска. Посљедњи пети покушај /након Кутиљеровог плана, Венс Овеновог, Овен Столтербеговог, Контакт групе/ међународне заједнице да се за све у БиХ пронађе прихватљиво свеукупно, а посебно територијално рјешење, је успио.
Он је навео да је у Женеви 8. септембра 1995. године усвојен документ о уставним принципима за унију БиХ, према коме се званично признаје Република Српска са 49 одсто територије БиХ и ФБиХ са 51 одсто територије БиХ, као два ентитета који чине БиХ, а базна одредница тих принципа се односи на наставак постојања сваког ентитета у складу са својим садашњим /постојећим/ уставом.
Затим је, додао је он, 26. септембра 1995. године у Њујорку дограђен /довршен/ и заокружен женевски документ. Од 1. до 21. новембра 1995. године у граду Дејтону, држава Охајо, САД, вођени су завршни преговори о завршетку рата, о миру, о подјели БиХ и уставном уређењу. Сви документи мировног споразума који су усаглашени /парафирани/ у Дејтону, потписани су 14. децембра 1995. године у Паризу.
- Дејтонско-париским мировним споразумом је постигнут велики компромис, заустављен рат, успостављена је нова конфедералнофедерална, сложена државна заједница БиХ, признате су Република Српска и ФБиХ, као државотворни ентитети са пуним унутрашњим суверенитетом и ограниченим вањским суверенитетом - истакао је Каран.
СРПСКОЈ ПРИПАДАЈУ СВЕ ДРЖАВНЕ ФУНКЦИЈЕ ОСИМ ОНИХ КОЈЕ СУ УСТАВОМ БиХ ИЗРИЧИТО ПРЕНЕСЕНЕ НА ЊЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Као треће, Каран је указао на то да данас Република Српска има уставни поредак који је конституисан Уставом Републике Српске, у складу са Уставом БиХ.
- Уставни поредак Републике Српске чини систем органа који самостално обављају своје уставотворне, законодавне, извршне и судске функције. Самостално доноси законе /законодавна аутономија/, врши судску власт, тј. примјењује законе путем сопствених судова /судска аутономија/, доноси одлуке и извршава законе и друге прописе путем извршне власти /аутономија извршне власти/. Она има оригинерну јавну власт, тј. овлашћење да доноси обавезне одлуке и да их извршава, а да за то није овлашћена од трећег субјекта. Слободно организује своју државну структуру и правни поредак - навео је Каран.
Важно је нагласити, додао је он, да Републици припадају све државне функције и надлежности осим оних које су Уставом Босне и Херцеговине изричито пренесене на њене институције.
Каран је истакао да је Република Српска дио БиХ и представља један од два равноправна ентитета у БиХ, додавши да сви народи /Срби, Бошњаци и Хрвати као конститутивни народи, остали грађани/, равноправно и без дискриминације учествују у вршењу власти у Српској, која као федерална јединица има своју територију - јединствену, недјељиву и неотуђиву.
Промјена међуентитетске линије разграничења између Републике Српске и ФБиХ може се вршити, навео је он, само међусобним споразумом који се може изнијети на потврду путем референдума у Републици.
Република може, сходно Уставу БиХ, да успоставља специјалне паралелне односе са сусједним државама, а може такође да склапа уговоре са државама и међународним организацијама. Вршење власти у Републици Српској изузето је од контроле органа БиХ, осим у оним случајевима када је то предвиђено Уставом, рекао је Каран.
РЕАЛНА ПОТРЕБА ЗА НОВИМ УСТАВОМ СРПСКЕ КОЈИ БИ АФИРМИСАО ИЗВОРНЕ ПРИНЦИПЕ
Због свега наведеног, разлога уставноправне природе, нормативне и номотехничке природе, укупних историјских, друштвених и политичких околности, као производа 32 године напада на Устав Републике Српске, професор Каран је указао да је реално очекивати и да је реална потреба промјене кроз доношење новог устава Републике Српске, којим би у потпуности афирмисали изворне принципе Устава од 28. фебруара 1992. године и женевске и њујоршке принципе, а који у основи јесу сагласност са Уставом новостворене, од стране Републике Српске договорене БиХ, и ништа изнад и испод тога.
- Све изнад женевских и њујоршких принципа не представља усклађеност са БиХ него управо процес негације Устава Републике Српске. Дакле, женевски и њујоршки принципи су претворени у Устав БиХ. Устав БиХ /изузев Амандмана један за Брчко дистрикт/ није формално прављен, те он у основи формално представља разрађене женевске и њујоршке принципе - нагласио је Каран.
Годинама, навео је он, покушавају да промијене и створе нови устав, а заправо је нови устав стари устав, јер само као такав и постоји.
- Најпростије речено, Устав од 28. фебруара поништава сав њихов 29-годишњи рад на разградњи. Дакле, 29 година разградње од високих представника, Уставног суда и на друге начине Устава БиХ/женевских и њујоршких принципа, са уставно-правног аспекта сматраћемо да се нису ни десиле! Узалуд им труд јер сав њихов рад није уставан, нема уставни основ и самим тим са уставно-правног аспекта и не постоји - поручио је Каран.