Српски народ знао је да одговори на свој начин прича за АТВ Љубиша Танић, данас становник Пала, а 1995. године матурант гимназије. Бомбе су прекинуле његов посљедњи школски дан.
Шетња у топлом и сунчаном дану као да се ништа не дешава, и пјесма матураната, слика је која говори више од 1.000 ријечи.
"Нисмо побјегли у подруме и склоништа, То је била нека наша заједничка одлука да се не скривамо, да подигнуте главе такав један дан испратимо", каже Танић.
Нато бомбе нису престајале падати ни наредних дана и мјесеци прича Љубиша. Убрзо је уписао факултет у Београду и поново дочекао нову НАТО агресију, ону 1999. године, опет из школске клупе. Каже претходно искуство му је помогло да умирујуће дјелује на друге.
"Многи од њих су и дан данас захвални како су успјели тај први удар, изненађење, један страх на неки начин превладају заједно са нама који смо нажалост имали то вишегодишње искуство рата у БиХ", прича Љубиша.
Тада је Српска радио телевизија забиљежила управо ове призоре, што је привукло интересовање великог броја страних медија каже Љубиша Танић.
Између осталих ту су били новинари из Јапана и ЕУРО ЊУЗА, а занимало их је одакле младим људима толика храброст. Матуранти нису дозволили да једина успомена на посљедњи дан школе буду НАТО бомбе.
