Република Српска лежи на огромним рудним богатствима. Источни дио крије право благо, показују истраживања која, конкретно на подручју Лопара, трају већ три године али одједном су, баш сад када се Српској покушава оспорити и одузети њена имовина, мета политичког Сарајева, амбасада и одређених опозиционих лидера.
Примјера у којима су се странци окомили на природне ресурсе земаља у којима виде само свој лични интерес под кринком да су дошли да помогн, има широм свијета. Ни БиХ, изгледа, није изузетак.
"Нама је од првог тренутка било јасно, по томе како безочно крше Дејтонски мировни споразум и угрожавају мир, да Кристијану Шмиту и људима који очигледно стоје иза њега, није интерес мир у БиХ и чување тог споразума, већ лични интетреси везано за ресурсе и имовину Републике Српске и ФБиХ", рекао је Огњен Тдић, правник.
Док траје хајка на природна богатства Српске мора се знати и једна врло важна ствар - новац који овдје долази за разне пројекте безначајан је у односу на богатства која имамо. Јужна српска покрајина најбољи је примјер.
"Ми годишње добијамо неких 200 милиона евра бесповратне новчане помоћи од ЕУ. Сад ћу вам рећи колика је вриједност само једне руде на КиМ. Ми на КиМ наше рудно богатство, наше резерве угља су 14 милијарди тона. Када то помножите са 20 евра то је 280 милијарди евра. Ако изузмемо сву нашу емотивну везаност за КиМ, ако изузмемо све наше цркве, ако само говоримо о ономе у шта стално хоће да нас гурну, само о парама, то је 280 милијарди евра само угља. Ја не говорим о плодној земљи Метохије, не говорим о другом рудама. Дакле, само угља. Ових 200 милиона које добијамо на годишњем нивоу, знате колико година је потребно да би дошло до 280 милијарди? 1400 година!", рекао је Предраг Марсенић, посланик у Скупштини Србије.
Да су се странци предвођени Шмитом намјерили да на овим просторима јагме за себе и компаније из земаља из којих долазе, показује и недавни примјер из другог ентитета када је Мајкл Марфи, амерички амбасадор у Сарајеву, писао премијеру Нермину Никшићу и тражио да се усвоје одређени закони, наравно, који одговарају странцима.
Напримјер, и да се законски уреди питање концесија у смислу да се обезбједи јавно приватно пратнерство како би се подстакла приватна улагања. Можда на прву некоме оваква прича изгледа безазлено, али није. Многи у овоме виде намјеру амбасадора, не само америчког већ и неких других, западних, да диктирају коришћење државном имовином.
Шта би могао да буде циљ? На примјер, да компаније из тих земаља уђу у концесију над водама. Замислите ситуацију да то буде њемачка фирма која би струју овдје добила за релативно мале паре а за много више је продала даље. Из Марфијевог писма може се наслутити такав сценарио јер наводи: ''Омогућити јавно-приватно партнерство и концесије те подстаћи приватна улагања''.
Државна имовина очигледно није само политичко питање. Неки су, чини се, овдје доведени само са намјером да експлоатишу ресурсе.
