Српски народ се одувијек суочавао са потешкоћама у својој вјековној борби за постојање. Народ који је преживио геноциде, сада желе да представе као народ која је починила геноцид, навео је у ауторском тексту Пол Антоан, француски политички аналитичар
Ауторски текст Пола Антоана за компасинфо.рс преносимо у цјелости:
Упоредо са новом резолуцијом УН која покушава да представи српски народ као народ који је починио "геноцид у Сребреници", српски народ се по ко зна који пут бори за право на слободу и постојање.
Лично вјерујем, да би резолуција УН могла бити корисна као шамар реалности и врста препорода за српски народ у геополитичкој арени, као што сам и објаснио у једном од својих посљедњих чланака "Срби су посљедњи дивљаци", стога бих се тренутно фокусирао на борбу коју предсједник Милорад Додик води, бранећи Републику Српску у БиХ.
Већ сам се бавио овим питањем у једном од мојих претходних чланака – и да будем искрен, размишљање о томе (скромно) чини да вјерујем да сам видовит.
Под називом "Српска биологија", анализирао сам Србију тако да Србија представља њено тијело, Косово и Метохију као душу Србије, Републику Српску као снагу Србије, а реку Дрину као њену кичму.
Човјек рођен у лажима, умире у лажима, све што покушава између тога је да се усправи, а да бисте се усправили неопходна је да имате кичму, имати јединство како човјека, тако и народа.
Управо то важи и за Србију, Србија покушава да устане. Да устане у заштиту српског народа и српске културе, насљеђа, традиције. Борба за будућност и опстанак.
Србија којој чупају и отимају душу (Косово и Метохију), како би иста та Србија могла да се бори, ако не може ни да се усправи након што изгуби и своју кичму и штит, то јест Републику Српску?
То је управо оно што Предсједник Додик покушава да уради у Босни. Српски народ Републике Србије, српски народ Београда (неки и не желе да буду Срби) не разумије и не види шта раде браћа са оне стране Дрине – да бране право на постојање. Срби увијек (и у томе су у праву) говоре да их други у свијету виде као сељаке и грађане другог или чак трећег реда, али то је управо оно што раде Србима у Републици Српској. Милорада Додика виде као доброг и финог, али искрено, као глупог чичу из неког удаљеног села у Босни. Они су далеко интелигентнији од њега, учили су добре факултете у Београду, чак годину дана провели у иностранству у Француској или још боље (или горе?) у Лондону. Прате моду, лијепо се облаче, њихови профили на инстаграму изгледају одлично, проводе своје одморе у Грчкој са пријатељима из иностранства и наравно не пију ракију, јер је то тако „клише“, како кажу Французи.
Једноставно заборављају једну ствар, ако могу слободно да путују свијетом, ако могу да буду поносни (понекад) што су Срби, или ако говоре својим (а не туђим) језиком, то је зато што се њихов народ за то изборио у прошлости. Овдје не говорим о Косово пољу, не говорим о првом или другом српском устанку, нити о Првом свјетском рату, не, ја говорим о борби српског народа у Босни током 1990-их. Та борба се никада није завршила. Војне операције су завршене, али политичка борба никада није окончана. Рад предсједника Додика је чист примјер тога. Борба у одбрани Републике Српске није само борба за Србе у Босни, већ и борба за цијели српски народ. Ако господин Додик одустане од Српске, онда ће Срби у Босни живјети баш онако како, барем покушавају, да живе Срби на Косову, али вјерујем да то Срби из Београда и не могу замислити, јер никада нису ни посјетили Косово и Метохију.
Српски народ мора да схвати да Република Српска представља леђа која штите остатак Србије (државу) и српски народ. Постојање српског народа, а самим тим и српског народа, почива на три стуба: српској држави, Српској цркви и српској војсци.
Путовао сам свуда по Србији и на Балкану. Био сам у Београду, Новом Саду, Нишу, селима у Шумадији, на Косову и Метохији, у Босни, у Херцеговини, у Црној Гори, у Скадру, свуда на Балкану гдје је српски народ.
Једино мјесто гдје сам видио 3 стуба, била је Бања Лука. У Бања Луци сам видио српску државу која штити српски народ и бори се за српске интересе. Видио сам те младе црвене беретке како марширају поносно на прослави 9. јануара и видио сам српске монахе како се моле за Србију у манастирима скривеним у шумама и планинама.
Видио сам неке од стубова и на другим мјестима, на примјер љепоту и снагу Српске православне цркве на Косову, љепоту монаха на КиМ који се боре и сами супротстављају цијелом свијету, као да само штите Господа нашег Исуса Христа, али нпр. нисам видио српску војску, ни српску државу.
Једино мјесто гдје сам видио три стуба било је у Бањалуци. Када сам организовао састанак предсједнице Цвијановић и Марин ле Пен у Француској, видио сам шефа српске државе како се бори за српске интересе. Када сам организовао интервју који је предсједник Додик дао француској телевизији "Омерта", видио сам још једног шефа српске државе како говори истину о српском народу и очајнички покушава да га заштити.
Ако Република Српска падне, то није само политички ентитет у Босни, ово није само још један мали српски дипломатски губитак, не, ово је пад јединог мјеста на свијету гдје можете видјети 3 српска стуба заједно.
Срби се бори против цијелог свијета, колико су у могућности да се одбране. Запад који напада политички врх Српске није глуп и успут се слаже са мном јер не нападају РС и Додика грешком или само зато што је он тамо. Републику Српску и Додика нападају првенствено не би ли уништили 3 српска стуба о којима сам говорио. И ко год био на мјесту Додика биће тема напада, јер стварни циљ јесте разарање српскога народа.
Оно што можете да урадите јесте да докажете да Запад није у праву када вјерује да је Милорад Додик сам и да нема подршку. Срби често кажу да су уморни од рата, али би требало мало пажљивије да читају историју. Цезар је рекао да ко жели мир треба да се спреми за рат. Српски народ жели мир и зато мора 100 одсто подржати и држати страну политичке борбе за опстанак Републике Српске и подржати било кога другог на тој функцији, јер је то једини државотворни став. То не значи да подржавају њега, значи подржавају постојање Републике српске подржавају право Срба да живе у Босни и самим тим подржавају постојање српског народа на Балкану.
Прво је запад напао Србе у Републици Српској Крајини, затим на Косову и Метохији, а сада и у Републици Српској. Ако сутра падне Република Српска, онда ће Београд бити сљедећи. Када је Цариград пао, пало је и читаво Византијско царство. Данас је Бањлука српски Цариград и сваки Србин мора стати у његову одбрану.
Запад мора да види да Додик није сам, и да народ стоји иза њега. Слободан народ, паметан народ, пацифистички народ, народ који чине добри и паметни грађани и то је трн у оку Запада. Не морате да волите нити једног политичара, волите Републику Српску и борите се за њу.
Српски народ сада мора да узме своје перо као што ја сада радим, и да пише о својој слободи, својој историји и објасни зашто једноставно жели да живи на земљи својих предака. Они морају узети своје перо да подрже и стану иза народа Републике Српске и политичких институција председника Додика. Својим пером морају да пишу и своју историју да нико други не може да покуша да напише лажну српску историју, неки то тренутно покушавају у УН, могу да пишу за своју дјецу, могу да пишу и остатку свијета о њиховим борбама, жељама и страховима. Жеља за миром на територији на којој живе сви Срби, у миру и заједно, поштујући друге, али још важније, поштована од других и колективног Запада.
На крају, Срби морају себи да поставе сљедеће питање, ако перо није довољно, које сте сљедеће перо спремни да узмете? То је једино питање које српски народ мора да себи постави. На сечиву сваког мачева које носи српски официр пише "не вади ме без разлога, не враћај без части". Прошло је много година да је српски мач могао да се скине и давно је, нажалост, исти мач повучен без части. Без части Косова, без части предаја генерала и официра ВРС Западу. Сада је вријеме да Србија објасни западу да не желе мир, њихов садашњи мач је перо, али сутрашње перо може и биће Застава М70 ако треба.
Сви знамо гдје је наша тренутно перо. Користимо га свакодневно, зове се Твитер, Инстаграм, Фејсбук, медији које читамо, чланак о коме пишем, само је питање гдје је моја сутрашња перо, ако затреба, и да ли ћу бити вољан да га узмем.
И сам сам одавно одговорио на то питање, моје сутрашње перо ме чека, закопано у пољима Републике Српске.
Желиш ли да останеш сам и непознат, или желиш да се бориш за нешто што је добро и за будућност свог народа да живи у миру и са срећом. Будите борци као што су били и ваши славни преци.
Искрено речено, на питање вам је већ одговорено ноћ прије битке на Косово Пољу. Легенда каже да је анђео дошао Кнезу Лазару и рекао му "Мораш да изабереш".
Или ћеш се предати Турцима имаћеш велико богатство овдје на земљи али ћеш онда бити заборављен, или ћеш се сутра борити и умријети, али ћеш отићи у вјечност.
Ако сте заиста српски народ (а да имате пасош или да говорите језик дефинитивно није довољно) онда знате коју опцију морате изабрати.
Слава Кнезу Лазару и слава сваком Србину који је послије њега одлучио да корача својим путем бранећи српски народ, јуче, сада и сутра.