Кристини Благојевић из мјеста Реповац, недалеко од Братунца, син Боро страдао је 1992. Године. Кристина за АТВ каже да је њен син враћен са служења војног рока из Србије. Од Сарајева, преко Тузле, стигао је у родно мјесто. Пјешачио је од Коњевић поља до Реповца и остао жив да би тек неколико дана касније настрадао у мјесту Сандићи.
Боро није био сам, прича Кристина, али она ни данас не зна шта се заправо налази у гробу поред кога смо стајали. Иза ове приче, добро позната пракса, за овај злочин нико није одговарао нити се зна шта се тачно десило.
"У Сандићима, ту је била и гробница овако крај ријеке ископана, ишли смо, ја сам ишла ту када је дошао онај Станко из Београда патолог да откопају гробницу, и доље су однијели на Моштанице, била хладњача. У мене муж, он је цркавао, ходао, тражио, кажу одведен у Сребреницу, кажу муче га тамо, ми никад ништа нисмо сазнали, они су само сандук дали из Београда, ми смо овдје донијели, да ли ту нешто има ја ти сине не знам. Никад нико није одговарао, ма ништа", говори нам Кристина.
Боља судбина није задесила ни породицу Станислава Милиновића. Остао је без најмлађег брата и без мајке а сахранити их није могао. Каже коридор није био отворен, био је у Теслићу, проћи није могао.
Иза његовог брата остало је двоје дјеце, који су данас школовани људи, каже Станислав. Братов гроб обилази и посјећује сваке године, а однос бх. правосуђа и западних сила према Српским жртвама, посебно у регији Бирча, сматра жалосним.
"Није само што сте ви споменули ту цифру, има икс примјера. Нажалост Срби су тако потчињени да Запад и читав свијет је усмјерен против нас тако да немамо ми шта, не можемо ништа учинити, жалосно је то", прича Станислав.
А оно што можемо учинити јесте да се сјећамо свих оних који су своје животе уградили у темеље Републике Српске. Да обилазимо и посјећујемо стратишта и да никада више не дозволимо страдање Српског народа, ма гдје се налазио, кажу чланови породица убијених.
