Пише: Драган Јеринић
Политички процеси често производе неочекиване ефекте, нарочито када се воде против лидера чије је бирачко тијело формирано на темељу дуге и стабилне политичке идентификације. Пресуда против предсједника Републике Српске Милорада Додика, која је изазвала снажну поларизацију у јавности и осуде из једног дијела међународне заједнице, требала је – у очима њених иницијатора – означити крај једне политичке ере. Међутим, вишеструки циклуси истраживања јавног мњења, спроведени у различитим фазама – прије саме пресуде и након ње – јасно показују да се догодило управо супротно.
Као неко ко је имао увид у бројне налазе агенција које су радиле истраживања и за политичке партије, и за медије, и за међународне субјекте, могу потврдити да је политичка логика коју је слиједила оптужница – а то је да ће процес обеснажити Додика – промашила своју мету. Јануар и март као двије временске тачке јасно показују да је, упркос правосудном притиску, Додик успио да не само стабилизује, већ и учврсти своју подршку. Његова предност у односу на све опозиционе лидере у директном дуелу није само стабилна, већ се креће између 10 и 17 процентних поена – и то без икаквих знакова опадања.
Штавише, перцепција да је ријеч о политичком процесу, а не правној борби, присутна је код великог дијела испитаника, укључујући и оне који не гласају за власт. Тако мисли 3/4 становника. Око Додика се, парадоксално, формирао додатни круг бирача – оних који можда не дијеле све његове политичке ставове, али који вјерују да је овим процесом погођен симбол Републике Српске, и да се тиме удара на институције, а не на човјека.
Управо је у томе кључни политички добитак – оптужујући лидера, његови противници су мобилисали додатну подршку његовој улози. Истраживања не показују да су грађани спремни да мијењају правац, већ напротив – показују високу дозу неповјерења према међународном фактору који се доживљава као политички пристрасан, и према опозицији која се у овом тренутку није позиционирала као алтернатива, већ као пуки посматрач, или чак саучесник у кампањи притисака.
Упркос буци, опозицији је реално остао само међународни фактор као нада за долазак на власт. Грађани је не препознају као снагу која може побиједити на изборима. Њихово понашање током протеклих мјесеци – од изостанка јасног става о политичком процесу, до све отворенијих порука у складу са очекивањима међународних центара – додатно их је удаљило од гласача. Њихова подршка осцилује око петине становништва и то без знакова озбиљног раста.
Не треба занемарити ни расположење јавности према политичкој сцени у цјелини. Истраживања показују да људи нису задовољни ни интензитетом сукоба, ни свеукупном атмосфером, али да у том незадовољству бирају ону страну која показује одлучност и способност вођења. Тренутно, то је само једна страна – страна Милорада Додика.
Закључно, они који су очекивали да ће пресуда против предсједника Републике Српске довести до његовог политичког пада, суочавају се са чињеницом да су произвели контраефекат. Додик не само да није ослабио, већ је својом позицијом у кризним тренуцима додатно учврстио и подршку и симболички капитал. С друге стране, опозиција је остала без стратегије, без иницијативе и без ослонца у народу. Ако не постоји неко са стране да их политички инсталира – њихова шанса за побједу не постоји. И то је, без сумње, најпрецизнији опис политичке реалности у Републици Српској данас.
