Међу њима су и Зекићи. На самом почетку рата остали су без оца и супруга Горана Зекића. Убијен je у Сребреници. Убиство никада није расвијетљено. За АТВ поручују да се истина не може градити на фабрикованим лажима. 

„Не може помирење да дође из правца једностраног извињења. Мора да буде са обје стране, мора да буде усмјерена с обје стране. Мора да буде заснована на чињеницама, на стварима које су провјерљиве, а не на фабрикованим, измишљеним извјештајима европске бирократије, која, могу слободно да кажем, подешена“, каже Александар Зекић.

„Ако шта треба истраживати то је да се дође до једне истине а не до једностраног наметања неких ствари које никада неће допринијети миру. Чак ће остати као темпирана бомба и они то намјерно по мени и раде, странци, остављају ствари неријешене и једностране. Како би сутра, када им се прохтије, опет могли неко ново жариште да отворе“, истиче Немања Зекић.  

Зекићи су само једна од хиљада српских породица које до данас нису дочекале правду. Остали су да живе у Сребреници и близу те општине. Суживот је, кажу, немогућ док се намeће колективна одговорност српском народу. 

„Каква колективна одговорност, па гдје то има на свијету? Што нису Нијемци проглашени колективно за геноцид над пола Европе. Зашто њих никада нико није судио? Зашто нису хрвати проглашени за Јасеновац? Зашто нису наше жртве признате током овог рата?“, пита Мира Зекић.

Резолуција коју у Генералној скупштини УН-а покушавају да прогурају Бошњаци, подгријаће ватру у осјетљивом подручју какво је Сребреница, поручују Срби из тог краја. Подсјећају на села у и око Сребренице у којима су у току Одбрамбено-отаџбинског рата припадници тзв. Армије БиХ починили стравичне злочине над српским цивилима. Према званичним подацима, убијено је око 3.200 Срба из тог краја. Глас породица које траже правду, у међународној заједници изгледа нико не жели да чује.

Пратите нас и путем Вибера