Одбацује се и не прихвата цјелокупан поступак пред Судом БиХ у предмету број С1 2 К 046070 23 К који се водио по оптужници Тужилаштва БиХ, и то:

- против Предсједника Републике Српске Милорада Додика због потписивања указа о проглашењу закона које је у оквиру своје уставне надлежности донијела Народна скупштина Републике Српске као највиши орган стране потписнице свих 11 анекса Општег  оквирног  споразума  за мир у Босни и Херцеговини и

- против вршиоца дужности директора ЈУ „Службени гласник Републике Српске“ Милоша Лукића, због објављивања закона који  су проглашени на основу члана 80. став 1. тачка 4. Устава Републике Српске, 

јер су Предсједник Републике Српске и в.д. директор ЈУ „Службени гласник Републике Српске“ у обављању својих дужности  поступали у складу са Уставом Републике Српске и  Законом о објављивању закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 67/05, 110/08 и 60/23).

II

Одбацују се и не прихватају све радње  које је у поступку из тачке 1. ове одлуке провело Тужилаштво БиХ и Суд БиХ, као неуставне, незаконите и супротне међународном праву. 

III

Пресуда донесена у предмету из тачке 1. ове одлуке не производи било какве правне посљедице, а из разлога што је заснована на противправном дјеловању њемачког држављанина Кристијана Шмита. 

IV

Одбацују се све радње, поступци, одлуке као и сви други акти њемачког држављанина Кристијана Шмита који није именован за високог представника за БиХ у складу са Анексу 10 Дејтонског споразума, и то по два основа: 

- Република Српска као страна потписница Анекса 10, актом Народне скупштине од 10.03.2021. године је одбила постављење било ког новог високог представника након оставке Валентина Инцка и 

- Савјет безбједности УН је одбио потврдити Кристијана Шмита као високог представника кога је на приједлог Њемачке наводно именовала група амбасадора неколико земаља који су акредитовани у Сарајеву, који су тиме мијешајући се у унутрашња питања БиХ као земље домаћина, грубо прекршили Бечку конвенцију о дипломатским односима. 

У складу са напријед наведеним поступање по основу аката субјекта који није легално изабран за високог представника за БиХ, који надаље нема никаква овлашћења по основу међународног права, противправно је, те су сва његова писмена, ништава и правно необавезујућа за било кога. 

V

Високи представник, као странац и појединац, и као пуномоћник и помагач страна потписница, Анексом 10 Дејтонског споразума није добио извршна овлашћења, а поготово није добио законодавна овлашћења, јер би то било у супротности са чланом 1.2. Устава БиХ по коме је „Босна и Херцеговина демократска држава која функционише у складу с владавином права и има слободне и демократске изборе“.   

VI

Република Српска ће досљедно поштујући члан 3.3 Анекса 4 Дејтонског споразума односно Устава БиХ по којој ће се „ентитети и сви њихови дијелови у потпуности придржавати Устава БиХ, који има предност над оним одредбама закона Босне и Херцеговине, као и устава и закона Ентитета које нису у складу с њим,“ донијети закон којим ће ограничити било какво дјеловање и поступање Високог судског и тужилачког савјета БиХ, Тужилаштва БиХ, Суда БиХ, Државне агенције за истраге и заштиту, као вануставних институција на подручју Републике Српске. 

VII

Анекс 4. – Устав БиХ није установио надлежност нивоа БиХ за полицијске послове,  па тиме „Државна агенција за истраге и заштиту СИПА“ као оружана снага изван надлежности Републике Српске настала интервенцијама страних представника, подлијеже одредби члана 5.5. Анекса 4. – Устава БиХ по којој „ниједан ентитет не смије пријетити или користити силу против другог ентитета, а оружане снаге једног ентитета ни под којим околностима не смију улазити или се задржавати на подручју другог ентитета без сагласности владе овог другог ентитета и Предсједништва Босне и Херцеговине.“

VIII

Република Српска ће досљедно поштујући члан 3.3. Анекса 4. – Устава БиХ по којој ће се „ентитети и сви њихови дијелови у потпуности придржавати Устава БиХ, који има предност над оним одредбама закона Босне и Херцеговине, као и устава и закона Ентитета које нису у складу с њим,“ донијети закон којим ће ограничити било какво дјеловање и поступање Високог судског и тужилачког савјета, Тужилаштва БиХ, Суда БиХ и СИПА-е, као вануставних агенција на подручју Републике Српске. 

IX

1) Задужује се Влада Републике Српске да обезбиједи материјално-техничке услове за преузимање у институција Републике Српске лица запослених у институцијама из тачке VI ове одлуке.

2) До доношења закона којим се регулише рад вануставних институција БиХ и пратећих прописа, забрањује је се дјеловање ових институција на територији Републике Српске. 

X

1) Република Српска позива Федерацију БиХ, као другу страну потписницу Анекса 4, да се у року од 30 дана изјасни о враћању на досљедну примјену Устава БиХ као међународног уговора. Република Српска ће се у истом року изјаснити о одговору Федерације БиХ. 

2) У случају да се Федерација БиХ не изјасни о досљедној примјени Анекса 4 Дејтонског споразума, односно Устава БиХ, Република Српска ће, као страна уговорница, предузети кораке у складу са Бечком конвенцијом о праву међународних уговора и другим актима међународног права.     

XI

Обавезују се сви органи и институције Републике Српске као и сви представници Републике Српске у органима на нивоу институција БиХ на стриктно поштовање ове Одлуке. 

XII

Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у Службеном гласнику Републике Српске. 

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

ПРИЈЕДЛОГА ОДЛУКЕ О МЈЕРАМА И ЗАДАЦИМА ПРОИСТЕКЛИМ ИЗ НЕУСТАВНИХ ОДЛУКА И ПОСТУПАКА ВАНУСТАВНИХ ИНСТИТУЦИЈА БИХ

I УСТАВНИ ОСНОВ

Уставни основ за доношење Одлуке о мјерама и задацима проистеклим из  неуставних одлука и поступака вануставних институција БиХ садржан је у члану 70. став 1. т. 2. и 11. Устава Републике Српске којим је прописано да Народна скупштина Републике Српске доноси законе, друге прописе и опште акте и обавља и друге послове, у складу са Уставом и законом, те у члану 177. став 2. Пословника Народне скупштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 66/20) којим је прописано да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте и  члану 181. којим је прописано да се одлука доноси као акт извршавања права и дужности Народне скупштине.

II РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ОДЛУКЕ И ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРЕДЛОЖЕНИХ РЈЕШЕЊА

„Босна и Херцеговина“ као државна заједница настала је 14. децембра 1995. године закључењем Општег оквирног споразума за мир у БиХ са 11 анекса као његовим проводбеним актима, од којих је најважнији Анекс 4. – Устав БиХ који су закључиле Република Српска и Федерација БиХ као ентитети, те „Република Босна и Херцеговина“ чије је правно постојање престало чланом 12. Анекса 4. – Устава БиХ: „Овај Устав ступа на снагу потписивањем Општег оквирног споразума као уставни акт који замјењује и ставља ван снаге Устав Републике Босне и Херцеговине.“   

Измјене и допуне Устава БиХ као двостраног међународног уговора, могу се вршити  искључиво споразумом ентитета као страна потписница,  у складу са Бечком конвенцијом о праву међународних уговора и провести примјеном члана 10.1. Устава БиХ: „Измјене и допуне овог Устава се могу вршити одлуком Парламентарне скупштине, која је донесена двотрећинском већином присутних делегата који су гласали у Представничком дому.“ Уколико нису проведене наведене процедуре, према ставу Уставног суда БиХ исказаним у пресуди број У 17/05 од 24.05.2006.  године сами споразуми ентитета нису дио Устава БиХ. 

У складу са Анексом 4. Дејтонског споразума односно Уставом БиХ није утврђена  правосудна надлежност органа БиХ (изузев Уставног суда БиХ као специфичног органа), нити је Устав БиХ овластио Парламентарну скупштину као јединог уставног законодавног органа на нивоу БиХ да може донијети законе и установити правосудну надлежност и основати правосудне органе, јер је то искључива надлежност ентитета од којих се састоји „Босна и Херцеговина“ као државна заједница установљена међународним уговором.  Анексом 4. Дејтонског споразума односно Уставом БиХ чланом 3.3. који гласи: „Све владине функције и овлаштења које у овом Уставу нису изричито додијељене институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима“, јасно и прецизно се врши подјела надлежности између нивоа БиХ и ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ.  

Закони о Суду БиХ и Тужилаштву БиХ наметнути су одлукама високих представника Волфганга Петрича и Педи Ешдауна, кршењем њиховог мандата утврђеног Анексом 10. Општег оквирног споразума за мир у БиХ, којим су стране потписнице међу којима и Република Српска, затражиле „постављање високог представника у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности УН како би помогао странама и њиховим напорима да мобилишу, те по потреби координишу активностима  организација и агенција које су укључене у цивилне аспекте мировног рјешења.“.

Сходно наведеном, а у свијетлу монтираног политичког процеса који се проводи под притиском појединих елемената међународне заједнице, Република Српска односно Народна скупштина Републике Српске као највише законодавно тијело и тијело које представља грађане из цијеле Републике Српске се одлучила на доношење одлуке којом се одбацује и не прихвата поступак пред Судом БиХ у предмету број С1 2 К 046070 23 К који се водио по оптужници Тужилаштва БиХ против Предсједника Републике Српске Милорада Додика због потписивања указа о проглашењу закона који је у оквиру своје уставне надлежности донијела Народна скупштина Републике Српске као највиши орган стране потписнице свих 11 анекса Општег  оквирног  споразума  за мир у Босни и Херцеговини и против вршиоца дужности директора ЈУ „Службени гласник Републике Српске“ Милоша Лукића, због објављивања закона који  су проглашени на основу тачке 2. Амандмана XL на члан 80. став 1. тачка 4. Устава Републике Српске. 

Дакле основни разлог за доношење ове одлуке је одлучно одбацивање процеса који се води из разлога што су Предсједник Републике Српске и в.д. директор ЈУ „Службени гласник Републике Српске“ у обављању својих дужности  поступали у складу са Уставом Републике Српске и  Законом о објављивању закона и других прописа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 67/05, 110/08 и 60/23). 

Даље, Народна скупштина Републике Српске овом одлуком још једном наглашава и истиче да одбацује све радње, поступке, одлуке као и све друге акте њемачког држављанина Кристијана Шмита који није именован за високог представника за БиХ у складу са Анексом 10 Дејтонског споразума. Република Српска не прихвата и одбацује радње и поступке Кристијана Шмита по два основа: 1. Република Српска као страна Анекса 10, актом Народне скупштине од 10.03.2021. године је одбила постављење било ког новог високог представника након оставке Валентина Инцка и 2. Савјет безбједности УН је одбио потврдити Кристијана Шмита као високог представника кога је на приједлог Њемачке наводно именовала група амбасадора неколико земаља који су акредитовани у Сарајеву, који су тиме мијешајући се у унутрашња питања БиХ земље домаћина, грубо прекршили Бечку конвенцију о дипломатским односима. 

Поред тога што је Кристијан Шмит нелегално изабран, те не посједује ни легалитет нити легитимитет за обављање функције високог представника, потребно је истаћи да Високи представник као странац и појединац и као пуномоћник и помагач страна потписница, Анексом 10 Дејтонског споразума није добио никаква извршна овлашћења, а поготово није добио никаква законодавна овлашћења, јер би то било у супротности са чланом 1.2. Устава БиХ по коме је „Босна и Херцеговина демократска држава која функционише у складу с владавином права и има слободне и демократске изборе''.

Њемачки држављанин Кристијан Шмит као самозвани високи представник није имао никаква овлашћења за доношење  „Одлуке којом се доноси Закон о измјенама и допунама Кривичног закона Босне и Херцеговине“, којом је измислио нови члан 203а, који гласи: “Неизвршавање одлука високог представника“, којим је прописао да „службено лице у институцији Босне и Херцеговине, Федерације Босне и Херцеговине, Републике Српске, Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, или у кантону, граду или општини или локалној заједници или било којем органу локалне управе и самоуправе, или одговорно лице које не примијени, не проведе, не изврши или на други начин не поштује одлуку високог представника за Босну и Херцеговину, или које спријечи односно на други начин омете примјену, провођење или извршење такве одлуке,

казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

За кривично дјело из става (1) овог члана изрећи ће се мјера безбједности забране вршења дужности.“

У складу с члановима 113. и 114. овог закона, осуда за кривична дјела из  става 1. овог члана има за правну посљедицу осуде:

а) престанак службене дужности и престанак запослења;

б) одузимање одликовања;

ц) забрану вршења службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава;

д) забрану стицања службене дужности у законодавном, извршном, правосудном, управном или било којем органу који се у цијелости или дјелимично финансира из јавних средстава.”

Сходно свему наведеном, овом одлуком Народна скупштина Републике Српске се још једном јасно очитује да  Кристијан Шмит није легално изабран за високог представника за БиХ, те се утврђује да Кристијан Шмит нема никаква овлашћења по основу међународног права, и да су сва његова писмена, ништава и правно необавезујућа за било кога, па је поступање на основу таквих писмена противправно.  

Поред наведеног, један од разлога за доношење ове одлуке лежи у чињеници да Анекс 4 Дејтонског споразума односно Устав БиХ није установио надлежност нивоа БиХ за полицијске послове,  па тиме „Државна агенција за истраге и заштиту - СИПА“ као оружана снага изван надлежности Републике Српске, настала интервенцијама страних представника, подлијеже одредби члана 5.5. Анекса 4 - Устава БиХ по којој „ниједан ентитет не смије пријетити или користити силу против другог ентитета, а оружане снаге једног ентитета ни под којим околностима не смију улазити или се задржавати на подручју другог ентитета без сагласности владе овог другог ентитета и Предсједништва Босне и Херцеговине.“

Наиме, Република Српска је одлучна да дослиједно поштујући члан 3.3. Анекса 4. – Устава БиХ по којој ће се „ентитети и сви њихови дијелови у потпуности придржавати Устава БиХ, који има предност над оним одредбама закона Босне и Херцеговине, као и устава и закона Ентитета које нису у складу с њим,“ донијети закон којим ће ограничити било какво дјеловање и поступање Тужилаштва БиХ, Суда БиХ и СИПА-е, као вануставних агенција на подручју Републике Српске. Овом одлуком прописује се да ће се до доношења наведених закона и пратећих прописа, забранити дјеловање наведених вануставних институција са нивоа БиХ, као противправних. 

Поред тога, Република Српска овом одлуком тражи повлачење свих представника српског конститутивног народа и Републике Српске на нивоу БиХ као и свих запослених из реда српског народа у заједничким институцијама БиХ, те задужује Владу Републике Српске да обезбиједи материјално-техничке услове за њихово преузимање у институције Републике Српске.

Република Српска овом одлуком снажно наглашава карактер Дејтонског споразума као међународног уговора и позива на поштивање међународног права. Наиме, Уставни суд БиХ својом Одлуком број 5/98 тачком 19. одређује:  „За разлику од устава многих других земаља, Устав БиХ у Анексу 4. Дејтонског споразума је саставни дио међународног споразума. Стога се члан 31. Бечке конвенције о уговорном праву – која утемељује општи принцип међународног права, а ти принципи су према члану 3.3.(б) Устава БиХ „саставни дио правног поретка Босне и Херцеговине и ентитета“ –

мора примјењивати у тумачењу свих његових одредби, укључујући и Устав БиХ.“ 

Ово потврђује и Европска комисија за демократију путем права – (Венецијанска комисија Савјета Европе), мишљењем под бројем 337/2005 од 10/11. јуна 2005. године, када је разматрала питање: „Да ли су анекси 4. и 6. Општег оквирног споразума за мир у БиХ, једнострани акти Босне и Херцеговине или међународни споразуми?“, те је закључила: „Комисија је мишљења да анексе Оквирног споразума треба сматрати његовим саставним дијелом, те се морају сматрати међународним уговорима. Њихов карактер или тумачење се, стога, руководе међународним правом, нарочито Бечком конвенцијом о праву међународних уговора.“

Чланом 60.  Бечке конвенције о праву међународних уговора,  под називом „Престанак или суспензија примјене уговора као посљедица његове повреде“, регулисано је сљедеће: „Битна повреда двостраног уговора од једне стране овлашћује другу страну да се позове на повреду као на узрок престанка уговора или суспензије његове примјене у цијелости или дјелимично.“ Сходно наведеном, Република Српска овом одлуком позива Федерацију БиХ као другу уговорну страну, да се изјасни о враћању на доследну примјену Устава БиХ као међународног уговора те прописује да ако се Федерација БиХ не изјасни о доследној  примјени Анекса 4. - Устава БиХ, Република Српска ће као страна предузети кораке у складу са Бечком конвенцијом о праву међународних уговора и другим актима међународног права.     

Како би се осигурао правни поредак и опстанак Републике Српске и њених институција, овом одлуком је прописано да се обавезују сви органи и институције Републике Српске као и сви представници Републике Српске у органима на нивоу институција БиХ на стриктно поштовање ове Одлуке. 

III ФИНАНСИЈСКА СРЕДСТВА И ЕКОНОМСКА ОПРАВДАНОСТ ДОНОШЕЊА ОДЛУКЕ

За спровођење ове одлуке нису потребна додатна финансијска средства у буџету Републике Српске.

Пратите нас и путем Вибера