Правни заступник Републике Српске Лазар Стјепановић у својој колумни каже да је дискриминација БиХ над Републиком Српском један од услова међународне заједнице који се свакодневно испуњава. Колумну преносимо у цјелости:
"Када се говори о Босни и Херцеговини и њеној интеграцији у Европску унију, прва асоцијација на то јесу постављени услови/приоритети који су наводно потребни да се испуне да би се отворили преговори за приступање. Ријеч „наводно“ у претходној реченици није стављена случајно, јер заправо услови који су стављени на папир нису они услови које једна земља треба да испуни, већ су то услови који се стављају мимо папира и иза затворених врата. Довољно је узети за примјер Украјину, која се тренутно налази у оружаном сукобу са Русијом а Европска унија баш у овим тренуцима доноси одлуку о отварању преговора за приступање. Када се направи паралела између Босне и Херцеговине и Украјине, с једне стране имамо земљу која изгледа не испуњава ни минимум услова да би се њен статус о уласку у ЕУ могао разматрати, већ добија тапшање по рамену и ново обећање како је јако близу циља, а с друге стране имамо земљу у којој трају оружани сукоб, која тренутно због тог сукоба не знам гдје се граничи са другим земљама али ипак корача ка Европској унији убрзаним процесом.
Међутим, о двоструким стандардима и хипокризији европске заједнице је сувишно трошити ријечи, јер је превише примјера који би се могли навести а који доказују да је то сада већ њихова устаљена пракса.
С друге стране, један услов који је за међународну и европску заједницу јако битан, а који Босна и Херцеговина свакодневно испуњава јесте дискриминација над Републиком Српском као једном од „равноправна“ два ентитета и Србима као једном од три „конститутивна“ народа. Иако је тај услов одавно испуњен, свако ново дјеловање којим се врши како непосредна тако и посредна дискриминација над Републиком Српском и Србима сматра се прихватљивим и добрим за европски пут БиХ.
Да циљ овог текста није стварање погрешне слике или ширење нетачних навода, већ искључиво указивање оно што је de facto тако, довољно је урадити ретроспективу скорашњих догађаја који потврђују горенаведено.
Република Српска је у периоду од дана потписивања Дејтонског мировног споразума, па до данас, уредила својим законским актима својинске односе на непокретностима на територији Републике Српске, а уставни основ за доношење свих закона је садржан у Амандману XXXII тачка 6. на члан 68. Устава Републике Српске. На сличан, готово идентичан начин, својинске односе на непокретностима на територији Федерације БиХ, регулисала је и Федерација БиХ.
Дакле, поступајући искључиво у оквиру својих уставних надлежности Република Српска је доносила законске акте, па тако и Закон o непокретној имовини.
Међутим, идеја о равноправном, сувереном и недискриминаторном положају Републике Српске и Федерације БиХ никада није стварно и потпуно прихваћена од стране међународне заједнице, па тако и овај закон није могао бити прихваћен као уставан и легалан, већ као акт којим се „нарушава“ суверенитет Босне и Херцеговине.
Да би се минимализација положаја Републике Српске наставила те свела на положај који Дејтонски мировни споразум не предвиђа, у Кривичном закону Босне и Херцеговине се мимо законодавне процедуре и мимо законодавном органа (Парламентарне скупштине БиХ) појављују кривична дјела која за циљ имају искључиво покушај застрашивања једног дијела БиХ, односно Републике Српске, ако се покушају на легалан начин супротставити нелегалном и нелегитимном представнику ОХР-а.
Покретање и вођење кривичног поступка, на основу непостојећег кривичног дјела, против предсједника Републике Српске који је извршавао своју уставну дужност представља, између осталог, грубо кршење одредби Европске конвенције о људским правима. Иако постоји еклатантно кршење члана 6. и 7. Европске конвенције, европска заједница не види то као корак уназад ка њој, већ напротив, то јавно подржава и одобрава.
Поред напада на институцију Предсједника Републике Српске кроз наведени кривични поступак, ни Дан Републике није могао проћи другачије. Девети јануар је датум који постоји у свакој другој држави, односно датум када једна држава слави свој дан рођења, међутим Републици Српској није дозвољено да такав дан има у свом календару. Тог деветог јануара су се могле чути искључиво поруке љубави, поноса и мира, поруке којима се поручује да свако треба бити поносан на своје поријекло, нацију и вјеру, истовремено уважавајући друге вјере и нације, ипак Република Српска је тог дана окарактерисана као сепаратистичка и ратнохушкачка која шири поруке мржње.
Министар одбране БиХ Зукан Хелез поднио је кривичне пријаве против одређеног броја функционера из Републике Српске који су присуствовали церемонији прославе наводећи како је то урадио искључиво да би заштитио Устав Босне Херцеговине. Међутим, у његовој изјави постоји очигледна контрадикција, јер прославом 9. јануара није прекршен Устав БиХ те из тог разлога није било ни основа за подношење кривичне пријаве. Кривичну пријава због 9. јануара министар је требао поднијети искључиво и једино против припаднице Оружаних снага БиХ и осталих лица која су палила заставу Републике Српске у Зеници те против нападача на замјеника министра одбране БиХ Александра Гогановића. Министар Хелез би на тај начин показао прије свега колегијалност према свом радном колеги, али и искрену тежњу да заиста дјелује у правцу поштовања Устава БиХ, и тиме не би стао на страну лица која су својим поступцима поручили да не поштују Устав БиХ и да Срби у БиХ нису конститутиван односно равноправан народ са Бошњацима како то и сам устав гарантује..
А посљедњи у низу дискриминаторних потеза према Републици Српској учињен је 18. јануара 2024. године, када је Уставни суд БиХ засједао и донио одлуке иако у свом саставу нема судија из реда српског народа како то предвиђа члан 6. Устава БиХ.
Парадокс који се огледа у оваквом поступању Уставног суда БиХ јесте управо тај што је, према одредбама самог устава, Уставни суд тај који треба да поштује устав и штити његове норме.
Ова наведена кратка ретроспектива догађаја показује да Босна и Херцеговина, иако оваквим поступањем и дјеловањем врши непосредну и посредну дискриминацију над институцијама Републике Српске и Србима као једном од три конститутивна народа, има у томе подршку европске и међународне заједнице, те ако је то предвиђено као неписани 15. приоритет за улазак у Европску унију, он је засигурно испуњен."
