Схизофренија је ментални поремећај који се карактерише понављајућим епизодама психозе које су повезане с општом погрешном перцепцијом стварности. Други уобичајени знаци укључују халуцинације и делузије, навео је у колумни правни представник Српске Лазар Стјепановић.
Колумну преносимо у цјелости, без измјена:
Дефиниција схизофреније која нам говори у каквом менталном стању се налази особа са таквим поремећајем применљива је и на политику коју воде политичари из Федерације Босне и Херцеговине. Изјаве и одређене радње тих политичара у којима се огледа управо та погрешна перцепција стварности и халуцинације да су они ти који могу да воде политику Републике Српске и одлучују у име Републике Српске јесу први симптоми који указују на ову врсту поремећаја. Водећи се илузорним идејама и мислима да Република Српска не представља битан фактор у Босни и Херцеговини, да се без представника из Републике Српске могу доносити одлуке и управљати Босном и Херцеговином, да ће Република Српска једног дана нестати а бити створена унитарна БиХ без ентитета, без конститутивности народа и без Дејтонског споразума, направљена је ситуација толико нездрава и тешка да се излаз и оздрављење не може ни наслутити.
Дугогодишња пракса и потреба политичара из другог ентитета да на свакодневном нивоу прате шта се дешава у Републици Српској, да бурно и непримјерено реагују на законске радње и поступке функционера и институција из Републике Српске, подносе кривичне пријаве свом Тужилаштву БиХ и апелације свом Уставном суду БиХ, указује на постојање још једног симптома наведеног поремећаја, а то је делузија.
Политичка схизофренија федералних политичара најлакше се може уочити када се ради о законима или поступцима којима Република Српска жели да сачува свој положај који јој је загарантован Уставом БиХ и Дејтонским споразумом. Довољно је навести само неколико примјера из претходне двије године који указују на озбиљност здравственог стања политике из Федерације.
Иако је питање имовине правно неупитно, на шта указују одредбе Устава БиХ и Дејтонског споразума, односно Споразум о граничној линији између Ентитета садржан у Анексу 2. Дејтонског споразума у којем су се Федерација БиХ и Република Српска сагласиле о граничној линији између Ентитета а Устав Босне и Херцеговине у члану 3. дефинисао надлежности и односе између институција Босне и Херцеговине и Ентитета из којих произилази да све функције и овлаштења која не припадају институцијама БиХ припадају Републици Српској и Федерацији БиХ, те сходно томе Република Српска, која има своју законодавну власт може и користи у циљу доношења закона за регулисање одређених области у Републици Српској, па тако и када је ријеч о имовини, то није спријечило политичаре из Федерације да своју опсједнутост Републиком Српском искажу апелацијом крњем Уставном суду БиХ који по већ познатој матрици доноси једну у низу штетних одлука по Републику Српску.
Други примјер јесте прослава 9. јануара као Дана Републике, који Република Српска слави као свој дан рођења. Иако су се тог дана могле чути поруке љубави, поноса и мира, поруке којима се поручује да свако треба бити поносан на своје поријекло, нацију и вјеру, истовремено уважавајући друге вјере и нације, ипак Република Српска је тог дана окарактерисана као сепаратистичка и ратнохушачка која шири поруке мржње. У том моменту се поново јавља схизофрено цијепање политичара из Федерације, те умјесто да се министар одбране БиХ Зукан Хелез бави Федерацијом и поднесе кривичне пријаве против припаднице Оружаних снага БиХ и осталих лица који су с њом палили заставу Републике Српске у Зеници као и против нападача у Сарајеву на замјеника министра одбране БиХ Александра Гогановића, он прегледа слике ко је од функционера из Републике Српске био на прослави те против њих подноси кривичне пријаве.
Можда најочигледнији примјери присутности симптома наведеног поремећаја огледају се у апелацијама Дениса Звиздића, на одредбе Кривичног законика Републике Српске којим се уводи кривично дјело клевета као и на Изборни закон Републике Српске. Иако се територијална примјена Кривичног законика Републике Српске односи само на територију Републике Српске, господин Звиздић је још једном показао необјашњиву потребу да се бави законом који нема никакве везе са Федерацијом и њеним грађанима, те потврди дијагнозу која је све учесталија и присутнија у федералним круговима политичара. Исто као и Кривични законик Републике Српске, Изборни закон се не бави Федерацијом, већ искључиво избором представника у републичким и локалним институцијама Републике Српске, као и представницима из Републике Српске на заједничком нивоу. Овим законом испоштован је Устав БиХ, Дејтонски споразум као и Изборни закон БиХ. Међутим, ни то није довољно да би се федерални политичари уразумили и схватили да се они не требају и не могу бавити политиком Републике Српске јер за то немају никакав легитимитет и ингеренције.
А врхунац параноје засигурно се огледао у изјавама федералних политичара након одржавања Свесрпског сабора, из којег није произашло ништа негативно, како по БиХ тако и по Федерацију. Сабор, који је за циљ имао само да још више зближи ионако блиске односе Републике Српске и Србије, покаже јединство српског народа и потребу за заједништвом, довео је до тога да се здравствено стање федералних политичара до те мјере погорша да су у својим изјавама отворено пријетили српском народу, позивали на укидање Републике Српске те показали своје право лице, а то је жеља за Босном и Херцеговином без Срба.
Нажалост, тако нездраво стање у којем се налазе федерални политичари, са додатним тровањем од стране одређених амбасада, заразили су и друге институције, прије свега оне на заједничком нивоу. Тако је настала ситуација да је Парламент БиХ у блокади обзиром да су делегати из реда Бошњака у Дому народа напустили сједницу и то планирају да понове када се на дневном реду нађе нешто што није у складу са њиховим претензијама да ослабе Републику Српску. Ту је и Уставни суд БиХ, који већ дуже времена болује и у таквом обољелом стању свјесно или несвјесно крши и саме одредбе Устава БиХ, а не треба заборавити ни Тужилаштво БиХ и Суд БиХ који је покретањем поступка против предсједника Републике Српске направио преседан у судској пракси судећи некоме по непостојећем кривичном дјелу за радње предсједника које су Уставом Републике Српске дефинисане.
Могућност оздрављења како институција тако и федералних политичара није оптимистична, поготово ако се узме у обзир да за оздрављењем не постоји ни жеља ни воља, иако је лијек на дохват руке. А то је прихватање постојања два ентитета, конститутивности народа и постизања заједничког договора без страног утицаја.
