У свакој правној држави, која почива на уставу и законима, примарна обавеза сваке државне институције јесте да поступа и функционише у складу са уставом и донесеним законима, поручио је правни представник Републике Српске Лазар Стјепановић.
"Када се каже државна институција, тај термин обухвата сваког запосленог у институцији, од онога на руководећем мјесту до административног радника. Посебну тежину и одговорност у погледу поштовања и провођења закона и устава од стране државних институција имају институције у правосуђу, обзиром да су оне по природи посла ближе правној материји од других институција“, навео је Стјепановић.
Стјепановић је додао да су први међу тим институцијама свакако суд и тужилаштво, државни органи чији је основ постојања и функционисање устав и закон. Све наведено представља аксиом, али наравно, додаје он, само у оним државама које желе да владавина права постоји и да се она не доводи у питање.
"Међутим, БиХ, односно њене институције, много пута до сада су потврдили да се ово горенаведено не односи на њих, те да је могуће закон доносити и примјењивати на начине својствене само БиХ“, навео је Стјепановић.
Стјепановић каже да је, када се говори о законодавној процедури у БиХ, немогуће изоставити и занемарити одредбе Анекса 4, тј. Устава БиХ, обзиром да се једино тим одредбама дефинише да законодавни орган који на нивоу БиХ може доносити закон јесте искључиво Парламентарна сукпштина БиХ, која се састоји од Представничког дома и Дома народа.
"Дакле, ниједна друга институција, орган или појединац немају ту уставну надлежност. Самим тим, уколико би се и догодио такав сценарио, као што већ јесте правно неваљаном одлуком Кристијана Шмита, којом је атакован уставни и законодавни поредак у БиХ, дужност сваке институције, а посебно оних у правосуђу јесте да 'ex officio' дјелују према таквим одлукама у правцу спречавања правне штете која произилази из истих по уставни поредак БиХ“, рекао је Стјепановић.
Одобравање и, још горе, провођење таквих одлука појединаца, додаје Стјепановић, којима се директно обесмишљава уставни поредак једне државе, доводи до правног апсурда који се огледа у ситуацији да се губи сваки смисао постојања институција, како законодавних, тако и извршних и судских.
"Таквим одлукама врши се узурпација над једном државом, али прихватање и поступање по тим одлукама, кроз судске поступке које покреће тужилаштво а проводи и одлучује суд, та иста држава даје легитимност тој узурпацији што на крају доводи до правног парадокса“, навео је он.
Стјепановић додаје да је давање легитимности одлукама које ни по којем правном основу не могу бити легитимне и проводиве, те појединцима који узурпирају правни поредак БиХ, поред ноторног кршења Устава БиХ односно Анекса 4 Дејтонског споразума, доводи и до кршења додатка на Анекс 4 односно Споразума о људским правима у којем је садржано 16 европских и међународних конвенција о људским правима које је БиХ прихватила потписањем Дејтона.
"Довољно је издвојити само Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, као једну од конвенцнија садржаних у додатку, да би се увидјело кршење основних људских права од стране Тужилаштва БиХ и Суда БиХ покретањем и вођењем поступка против предсједника Репубике Српске и в.д. директора Службеног гласника Републике Српске. Конкретно, чланом 6. Европске конвенције дефинисано је право на правично суђење које подразумијева да 'приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом'“, навео је Стјепановић.
Дакле, додаје он, кориштењем термина "правично суђење“ у овој дефиницији, намеће се обавеза поступајућем суду да приликом поступка буде и независан и непристрасан како би се његова одлука могла сматрати прихватљивом и по слову закона и по општим правним принципима.
"Међутим, из оваквог поступања тужилаштва и суда произилази да нити независност нити непристрасност постоји, већ управо супротно. Покретање и вођење кривичног поступка на темељу незаконите одлуке појединца који таквом одлуком крши Устав БиХ, има искључиво обиљежје зависности и пристрасности суда и тужилаштва оним интересима који подржавају такве одлуке. Тиме се, намјерно или ненамјерно, шаље јасна порука у којем правцу се може очекивати даље поступање суда у конкретном предметном поступку, али и у евентуалним будућим сличним предметима који ће имати за циљ искључиво остваривање интереса оних који су за самовољу појединца а против Устава БиХ, Дејтонског споразума и владавине права“, навео је Стјепановић.
Поред повредбе наведеног члана, потребно је, каже Стјепановић, нагласити и повреду члана 7. Европске конвенције.
"Овим чланом прописано је да се казнити може само на основу закона, односно да се нико не може сматрати кривим за кривично дјело настало чињењем или нечињењем које није представљало кривично дјело у вријеме извршења, према националном или међународном праву“, појаснио је Стјепановић.
Из овог члана произилази, слободно речено, додаје он, сав апсурд који имамо у предметном кривичном поступку.
"Први апсурд огледа се у чињеници да би се неко казнио потребно је да је то кривично дјело прописано законом, што у конкретном случају није. Затим, да би се сматрало да постоји кривично дјело потребно је да је то кривично дјело било прописано у вријеме извршења дјела. И на крају, да је кривично дјело прописано националним или међународним правом“, појаснио је Стјепановић.
Непостојеће кривично дјело "неизвршавање одлука високог представника“, наводи даље Стјепановић, по основу којег се води кривични поступак, нити је прописано законом, "јер нико сем Парламентарне скупштине БиХ не може доносити и мијењати законе, нити је оно постојало у вријеме када је предсједник извршавао своју уставну дужност потписивањем указа“.
"Дакле, и да се замисли ситуација да високи представник постоји у БиХ, да има овлашћење да доноси закон, такав закон не би могао бити изнад Устава Републике Српске којим се прописује уставна обавеза предсједника Српске да потписује указе на законе изгласане у Народној скупштини Републике Српске“, рекао је Стјепановић.
Apropo свега наведеног, у конкретном кривичном поступку против предсједника Републике Српске и в.д. директора Службеног гласника Републике Српске имамо еклатантно кршење цитираних чланова Европске конвецније како од стране Тужилаштва БиХ тако и од стране Суда БиХ, обзиром да и једна и друга институција поступају по непостојећим одредбама Кривичног закона БиХ које нису могле бити инкорпорисане у закон, закључио је Стјепановић.
