"У било којој демократској држави мјера ствари је право гласа. У истој мјери у којој је право гласа слободно, заштићено и самим тим аутентично, одређена држава је слободна, заштићена и своја, да не кажем суверена. Државе које имају проблем с тим што у њима право гласа није слободно, што нису у стању да га заштите и/или што се оно користи тако да се њиме не изражава аутентична воља бирача (активно право гласа), нити су кандидати аутентични представници такве воље (пасивно право гласа), нису слободне демократске земље, а о сопственој суверености могу само да сањају. Такве државе често називамо банана државе", пише правник Огњен Тадић.
"У било којој демократској држави мјера ствари је право гласа. У истој мјери у којој је право гласа слободно, заштићено и самим тим аутентично, одређена држава је слободна, заштићена и своја, да не кажем суверена. Државе које имају проблем с тим што у њима право гласа није слободно, што нису у стању да га заштите и/или што се оно користи тако да се њиме не изражава аутентична воља бирача (активно право гласа), нити су кандидати аутентични представници такве воље (пасивно право гласа), нису слободне демократске земље, а о сопственој суверености могу само да сањају. Такве државе често називамо банана државе. У демократским државама све институције имају примарни задатак да заштите право гласа. Основни вид заштите је стварање и одржавање изборног система који гарантује процедуре у којима је могуће извршити претварање воље бирача у вољу одговарајућег представничког система, у оквирима постојећег уставног поретка и уз пуно поштовање демократског изборног легитимитета.
Чије је наше право гласа?
Крајем септембра 1995. године, тачније 26. септембра, непосредно по завршетку тзв. операције „Маестрал“ и непосредно пред почетак тзв. операције „Јужни потез“ – двије ратне операције српских непријатеља које су као посљедицу имале бројне ратне злочине над цивилима и више од 100000 избјеглица, страни моћници организовани у тзв. Контакт групу сједили су у Њујорку и договорили „Даљња договорена основна начела“ као додатак Женевским начелима договореним 8. септембра исте године. Неко ће помислити да се њихов договор односи на хитну хуманитарну помоћ или на заустављање ратних злочина чињених од стране хрватских и муслиманских војних и полицијских снага под руковођењем Загреба и Сарајева, али варате се уколико тако размишљате. Договор се односио на изборе у БиХ! Да, добро сте прочитали – на изборе. Ту, тада и у таквим околностима међународни моћници направили су нацрт будућег изборног система који важи и данас.
Документ из Њујорка каже да је „циљ да се слободни демократски избори одрже у оба ентитета“, те јасно наводи сљедеће:„Тридесет дана након што представници ОЕБС-а закључе да се у оба ентитета могу одржати слободни и демократски избори, владе два ентитета ће одржати слободне и демократске изборе…“. Дакле, недвосмислено је јасно да се у БиХ избори заправо одржавају у ентитетима и да их одржавају власти ентитета! У тачки 6. документа из Њујорка каже се да ће „након избора надлежности БиХ бити повјерене“ Парламентарној скупштини БиХ изабраној по омјеру 1/3 из Републике Српске у односу на 2/3 из Федерације БиХ и са гарантованим ентитетским гласањем, затим Предсједништву изабраном по истом омјеру и са гарантованим правом на заштиту виталног националног интереса, затим извршном органу власти у одговарајућем министарском саставу и, на крају, Уставном суду БиХ „надлежном за одлучивање о свим питањима у складу са Уставом БиХ који ће бити промијењен и усклађен са свим договореним основним начелима“ (Женевским од 8. септембра и начелима из Њујорка од 26. септембра 1995. године). Из наведеног је недвосмислено јасно да све институције БиХ демократски изборни легитимитет црпе искључиво из ентитета, тј. из воље бирача изражене на изборима који се одржавају у ентитетима и које одржавају власти ентитета. Да је тако говоре и механизми заштите ентитетског и виталног националног интереса („три народа и два ентитета“) који служе томе да се воља и одлуке институција БиХ могу кориговати и вратити на позиције ентитетског демократског изборног легитимитета сваки пут када из било којих разлога постоји сумња или пријетња да би оне могле одступити од ентитетског демократског изборног легитимитета. Принципи из Њујорка аутентично су пренесени у Анекс 3. Дејтонског мировног споразума. У члану 2. тог Анекса стоји:“Стране траже да ОЕБС верификује да ли избори могу бити ефективни под садашњим друштвеним условима у оба ентитета…“, чиме је додатно наглашено да демократски изборни легитимитет зависи од друштвених услова у ентитетима!
Да поједноставимо – на основу права гласа бирач бира и кандидат се кандидује, потом изабрани кандидати доносе одлуке водећи рачуна о ентитетском демократском изборном легитимитету, а уколико одступе од тога примјењују се механизми ентитетског гласања или виталног националног интереса који коначне одлуке институција коригују и усклађују са ентитетским демократским изборним легитимитетом. И то једноставно правило би требало бити то што свако у овој земљи мора схватити као златно правило. Правило које обезбјеђује да је заиста наше право гласа свакога од нас.
Чији су наши изборни закони?
Сходно дејтонској уставној структури код нас постоји плурализам у изборном законодавству. Било ко да сада на свом рачунару или телефону отвори интернет страницу Централне изборне комисије БиХ (избори.ба) моћи ће у секцији “Закони о провођењу избора” да пронађе више закона – “Изборни закон БиХ”, “Закон о локалној самоуправи” Републике Српске, “Закон о избору, престанку мандата, опозиву и замјени начелника општина у Федерацији БиХ”, “Изборни закон Републике Српске” и “Изборни закон Брчко дистрикта БиХ”. Зашто је то тако? Због тога што се примјеном описаних принципа из Њујорка и Анекса 3. Дејтонског мировног споразума није могло, нити је требало другачије. БиХ не постоји као изборна јединица и непостојећи је босанскохерцеговачки демократски изборни легитимитет. Демократски изборни легитимитет искључиво је везан за ентитете. На крају крајева, ко не вјерује, нека и сам прочита документ из Њујорка и Анекс 3. Дејтонског мировног споразума, а уколико је лијен да их пронађе, довољно је и да прочита и члан 1.1а, тачка 3. Изборног закона БиХ у коме дословно стоји да изборна јединица подразумијева “ц) ентитетску изборну јединицу у којој се бира и конституише ентитетски ниво власти, које унутар себе имају вишечлане изборне јединице и д) ентитетску изборну јединицу у којој се бира државни ниво власти“.
Дакле, свака власт у БиХ свој демократски изборни легитимитет црпи из ентитета. Природно је онда да се постави питање како може бити проблем то што је Народна скупштина Републике Српске усвојила нови Изборни закон Републике Српске? Имала га је и до сада. И у претходном, неспорном тексту Изборног закона Републике Српске, као и у новом, јасно стоји: “Овим законом уређује се избор предсједника и потпредсједника Републике Српске, посланика Народне скупштине Републике Српске и делегата Вијећа народа, одборника градске скупштине, одборника скупштине општине, градоначелника града, начелника општине, чланова савјета мјесне заједнице, именовање органа за спровођење избора и финансирање избора и изборне кампање” (члан 1. претходног закона). Откуда онда сада идеја да такав приступ у новом тексту Изборног закона Републике Српске одједном постаје споран? Посебно када се има у виду да и у Изборном закону Брчко дистрикта БиХ стоји: “Овим законом уређује се избор посланика у Скупштину Брчко дистрикта БиХ” (члан 1. тог закона), а што, бар до сада, никоме није било спорно!
У банана држави Уставни суд за “банане”
Нисте ваљда помислили да је ово питање могло проћи без мијешања крњег Уставног суда БиХ? Гдје год су од Дејтона до данас политичко Сарајево или страни антидејтонски утицај кршили Устав БиХ и стварали политичке кризе које су служиле за рушење Дејтонског мировног споразума, свугдје је Уставни суд БиХ био инструмент такве њихове политике.
Сама најава да ће Народна скупштина Републике Српске усвојити нови текст Изборног закона Републике Српске и њиме додатно прецизирати и реорганизовати оно што је и до сада било у њеној надлежности – демократски изборни легитимитет, у крњем Уставном суду је зашиљила оловке. Са стопостотном сигурношћи могу тврдити да су у стручним службама Уставног суда БиХ припремили нацрт привремене мјере против новог текста Изборног закона БиХ, а да нису ни сачекали да тај закон буде објављен. Само тако могуће је протумачити чињеницу да се за свега неколико дана од објављивања тог закона могао написати захтјев за оцјену његове уставности, приједлог за привремену мјеру, па онда одржати сједница и написати привремена мјера. Једноставно речено, ово је образац понашања крњег Уставног суда БиХ – сваки пут када Република Српска учини било шта што у складу са Уставом БиХ, Уставом Републике Српске, генерално Дејтонским мировним споразумом, доприноси бољој организацији Републике Српске и њеној способности да извршава своје уставне функције и надлежности, појављује се на сцени Уставни суд БиХ, који, да се послужимо кошаркашким рјечником, настоји да сваки погодак Републике Српске блокира “бананом”. Но, и у кошарци и у правном поретку било које земље такве банана блокаде допуштене су искључиво уколико нису прекршај, а “банане” Уставног суда БиХ (посебно крњег) крше скоро свако слово Устава БиХ јер ударају директно на постулате тог Устава (“Подсјећајући се на Основна начела усаглашена у Женеви 8.9.1995. године и у Њујорку 26.9.1995. године…”, је текст из Преамбуле Устава БиХ). БиХ тиме додатно утврђује свој карактер банана државе, јер једна од основних карактеристика сваке банана државе, уз доминацију странаца, јесте непостојање слободног и аутентичног права гласа.
Кад, ако не сад? Ко, ако не ми?
Шта је онда то због чега се судије крњег Уставног суда БиХ усуђују да то чине, иако су свјесне да крше Устав који су дужне да штите?
Прво, жртве су опште психозе у Сарајеву која сваки дан од јануара 1996. године, па до данас, упорно понавља мантру да “још само мало треба издржати и нестаће и Дејтон и Република Српска”. Друго, ради се о судијама које ће махом најдаље до 2024. године отићи у пензију и пате од синдрома потпуне неодговорности – мисле да их нико никада неће позвати на одговорност због свега што су радили у Уставном суду БиХ, иако бројни свједоци говоре да је, поред политичког криминала у вези с непоштовањем Устава који су дужни да штите, било и оног коруптивног криминала и купопродаја судских одлука. Треће, њихова политичка улога тренутно је подређена сарајевско-амбасадорској агенди по којој треба учинити све што је могуће како би се Република Српска зауставила, омела или бар обесхрабрила у настојањима да сачува Дејтонски мировни споразум, а посебно да заштити функцију високог представника од узурпатора у лику К. Шмита. И четврто, из политичког Сарајева чини се све да се скрши званична и већинска политика Републике Српске, а у том плану утицај на резултат локалних избора је сљедећа станица.
Све наведено разлог је да они размишљају и понашају се по принципу “кад, ако не сад, и ко, ако не ми?” и да мисле да треба чинити и оно што је недопуштено (противуставно) како би се уочи предстојећих локалних избора срушио ентитетски демократски изборни легитимитет који своју адресу има у Републици Српској. Сложићете се, све набројано потпуно је супротно улози Уставног суда БиХ дефинисаној почевши од документа из Њујорка (“Уставни суд надлежан за одлучивање о свим питањима у складу са Уставом БиХ који ће бити промијењен и усклађен са свим договореним основним начелима”, тачка 6. Начела из Њујорка, 1995), па до каснијих дејтонских уставних одредаба (“Уставни суд ће подржавати овај Устав”, члан ВИ/3 Устава БиХ).
У таквим околностима, хтјели или не хтјели, морамо се вратити на позиције са почетка овог текста и чувати слободно и аутентично право гласа у Републици Српској. Кад, ако не сад? Ко, ако не ми", наводи Тадић.
