Нико боље од Елмедина Дине Конаковића не зна каква је позадина предлагања закона о државној имовини за који су у Предсједништву БиХ гласали чланови Предсједништва Денис Бећировић и Жељко Комшић, а против кога се изјаснила чланица Предсједништва Жељка Цвијановић, рекао је правник Огњен Тадић.
Колумну Огњена Тадића преносимо у цјелости:
Не због тога што га је неко питао било шта у вези с текстом приједлога тог закона или због тога што је неко са њим усаглашавао да ли ће закон бити предложен или не, него због тога што га већ седмицама, на релацији Сарајево – Њујорк – Сарајево, Златко Лагумџија мува и убјеђује да на изборима 2026. године поново подржи Дениса Бећировића као кандидата "тројке" за бошњачког члана Предсједништва БиХ.
Изгледа да убјеђивање иде прилично тешко, јер је општа оцјена да је све ово вријеме Денис Бећировић заправо био терет политикама "тројке", а не њихов ослонац. Суочен с чињеницом да је закорачивши у двориште политике СДА изгубио наклоност "тројке", а при томе није освојио подршку бирача који су 2022. године гласали за Бакира Изетбеговића, Бећировић, највјероватније на Лагумџијин наговор и очито уз Комшићеву асистенцију, излази пред јавност за поменутим приједлогом закона, а како би тиме одиграо улогу централне фигуре политичког Сарајева.
Пред СДП-ом су свакако унутарстраначки избори и сасвим је јасно да је Бећировићева прилика за освајање новог мандата извјеснија уколико се нађе на челу СДП-а. За такву опцију савезништво увијек може очекивати од Лагумџије који се још увијек није осветио Никшићу за недостојан испраћај из СДП-ових просторија, из поприлично великог иметка стеченог насљеђивањем Савеза комуниста БиХ. Јасно је као дан да све што се дешава никаве озбиљне везе нема са декларисаном борбом за тзв. државну имовину, него се заправо ради о борби за имовину СДП-а БиХ.
Кратка правна анализа, која слиједи, говори о томе колико је неозбиљан и неоснован Приједлог закона о државној имовини који су подржали Бећировић и Комшић, и јасно показује да је све у вези с тим приједлогом само најбаналнији потез коме су домет унутарстраначки односи у СДП-у БиХ.
Бећировићево и Комшићево из шупљег у празно
Пословници Дома народа и Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ дефинишу да Предсједништво БиХ може бити предлагач закона "у оквиру својих надлежности". Надлежности Предсједништва БиХ дефинисане су Уставом БиХ и међу њима нема надлежности која би на било који начин имала икакве везе са било каквом имовином, па ни тзв. државном имовином.
Парламентарна скупштина БиХ, којој је приједлог намијењен, има надлежности које су дефинисане Уставом БиХ, а које су у њеној законодавној улози примјењиве само уколико су засноване на Уставу БиХ. Међу надлежностима БиХ дефинисаним Уставом БиХ нема надлежности која би на било који начин имала икакве везе са било каквом имовином, па ни тзв. државном имовином, а не постоји ни основни услов везан за дефинисање додатних надлежности, јер за такво нешто нема "сагласности ентитета".
Дакле, у питању је, што би народ рекао, сипање из шупљег у празно.
Контрадикторно образложење уставног основа
Покушај да се у образложењу приједлога пронађе правни основ тако што се позива на чл. И/1 и 1/2 Устава БиХ више је него контрадикторно. Наиме, позивање на чл. И/1 управо доказује да овакав приједлог закона није могућ, јер тај став тог члана Устава БиХ костатује да је Уставом БиХ извршена модификација унутрашње структуре у складу са новим Уставом, а управо је због тога БиХ изгубила надлежност да доноси имовинске законе, јер је новим Уставом укинут претходни, па самим тим и таква надлежност БиХ. Још више контрадикторно је тражење основа у ставу 2. члана И Устава БиХ, јер та одредба управо потврђује да су ставови Републике Српске потпуно основани с обзиром на то да у њој пише да је "БиХ демократска држава која функционише у складу са законом и на основу слободних и демократских избора"! Ко год да се позива на ту одредбу, па макар се радило о Бећировићу и Комшићу, морао би да зна да то значи владавину закона (ако поштујете владавину закона онда не може неовлашћени орган тражити од другог органа да донесе закон за чије доношење није надлежан, јер је то директан напад не само на владавину закона, него и на демократски карактер институција).
Даљи покушај да се основ образложи чланом 2. Анекса 10 на Устав БиХ посебно је контрадикторан. Наиме, Комшић и Бећировић тврде да упориште имају у тези о континуитету прописа и при томе се позивају на бивши Закон о претворби друштвене својине и Анекс А Споразума о питањима сукцесије ("Службени гласник БиХ – Међународни уговори" бр. 10/01). Прво, да би постојао континуитет прописа по Уставу БиХ (чл. 2. Анекса 10 на Устав БиХ) пропис не смије бити у супротности са Уставом БиХ, а бивши Закон о претворби друштвене својине је у потпуности супротан важећем Уставу БиХ и управо је он примјер да након ступања на снагу важећег Устава БиХ институције БиХ немају надлежност за доношење закона о било каквој имовини, јер је она престала да постоји стављањем ван снаге Устава Републике БиХ!
Друго, у вези са Споразумом о питањима сукцесије и надлежности за доношење закона о имовини у БиХ јасно се изјаснила Европска школа права (март 2024) у свом саопштењу које ћу овдје дјелимично аутентично пренијети: "На основу Споразума о питањима сукцесије из 2002. године не може се мијењати унутрашња структура БиХ утврђена Уставом из 1995. године. Споразумом о питањима сукцесије ријешено је неколико важних питања између држава сукцесора СФР Југославије.
Прегледом Споразума јасно се утврђује да је један од основних принципа да се тим Споразумом не задире у унутрашњу структуру било које од држава потписница, па тако ни у унутрашњу структуру БиХ. Сходно Споразуму, БиХ је учествовала у расподјели права, обавезе, активе и пасиве СФР Југославије, те се према тим питањима односила у складу са својом унутрашњом структуром. Тако је, примјера ради, у вези са Прилогом Ц (Финансијска актива и пасива), а у вези са којим институције БиХ имају надлежност, без икаквих сметњи од стране ентитета и уз потпуно поштовање своје унутрашње структуре надлежности приступила вршењу права и обавеза из Споразума о сукцесији.
Са друге стране, када је у питању Прилог Е (Пензије), такође уз пуно поштовање своје унутрашње структуре надлежности (иако се ни у том прилогу ентитети не наводе у Споразуму о сукцесији), БиХ је без мијешања институција БиХ у надлежности ентитета несметано омогућила ентитетима да врше права и обавезе из Споразума о сукцесији. Оваквих упоредних примјера у вези са Споразумом има више и за претпоставити је да би и у вези са имовином БиХ поштовала надлежности утврђене уставном структуром, да није било интервенција високог представника за БиХ. Сходно томе, само надлежне ентитетске институције могу доносити законе којима се третира питање имовине на коју се односи Споразум о сукцесији, односно којима се одлучује да ли таква имовина представља државну имовину СФР Југославије. Надлежности ентитетских институција у вези са имовином распростиру се на засебним територијама, па је у том смислу од правног значаја чињеница да је Дејтонским мировним споразумом утврђено територијално разграничење између ентитета". Паметном довољно.
Сарајевска незајажљивост
О рјешењима које у свом приједлогу закона нуде Бећировић и Комшић сувишно је говорити, јер уколико су хтјели да она стварно постану предмет озбиљне расправе, онда их нису требали трпати у текст који неовлашћено желе послати ненадлежном органу. Сигуран сам да ће правници имати шта да кажу и о тим детаљима. Осврнућу се само на то да се њима предвиђа формирање дирекције за управљање и евиденцију државне имовине, која наравно има директора који преко те дирекције де факто управља цјелокупном тзв. државном имовином и, наравно, чије је сједиште у Сарајеву! Да није мало пуно, господине Бећировићу и господине Комшићу?
И на крају, подржаваоци политичког Сарајева не треба да се љуте ни на српског члана Предсједништва Жељку Цвијановић, ни на чланове Заједничког колегијума Парламентарне скупштине БиХ Небојшу Радмановића и Николу Шпирића што све ово, наравно, неће проћи и што је неосновано и бесмислено. Треба да се љутите на предлагаче Комшића и Бећировића и оне који су их наговорили на ово или подржали у овоме. Они су криви што вријеме стоји, што се не приближавамо ЕУ, што привреда нема одговарајући приступ имовини који би помогао економски развој.
Они су криви и за то што ћемо због њихових личних амбиција везаних за лидерство СДП-ом или кандидатура на будућим изборима, имати политичке кризе и свађе у сљедећим мјесецима или годинама. Није Република Српска крива због тога што поштује Дејтонски мировни споразум, него је кривац политичко Сарајево које жели да га сруши. При томе, надам се да је свакоме јасно, намјерно кажем политичко Сарајево, а не Бошњаци, јер се надам да највећи број Бошњака коначно схвата колику штету свима нама заједно праве актери из политичког Сарајева.
