Уставни суд Републике Српске Уставни је прошле седмице донио одлуку да не прихвати иницијативу за оцјену уставности члана 1. Закона о стварним правима, утврђујући да Република Српска у складу са одредбом из члана 68. тачка 6. Устава Републике Српске има надлежност да на својој територији – поред осталог – уређује својинске и облигационе односе.

Тадић се у свом тексту осврће на ту одлуку и ставља је у правни контекст. Текст преносимо у цјелости, без измјена.

"Бар мали милион пута чули сте како Дејтонски мировни споразум није “шведски сто”. 

Та вјешта подметачина коју користе као метафору којом Републику Српску описују као некредибилну страну која од мировног споразума узима само оно што њој одговара, а одбацује оно што представља наводно уговорену обавезу, смишљена је да послужи за трајно онемогућавање озбиљног дијалога о функционисању БиХ и за одржавање живом политике “завади па владај”. Подметачина се мање-више уклапа и у пар теза из чувеног Фукоовог предавања о поретку дискурса, јер њом се а приори намеће став да Република Српска није кредибилан саговорник, јер није досљедан и искрен поштовалац Дејтонског мировног споразума, иако је потписник свих анекса Дејтонског мировног споразума и давалац пуномоћи Слободану Милошевићу као представнику Савезне Републике Југославије (не као предсједнику Републике Србије, иако је он тада био предсједник Србије, а не СРЈ!) да у име Републике Српске потпише основни текст споразума. Тиме се поручује да и све оно што Република Српска ради или говори у вези са Дејтонским мировним споразумом не треба узимати као значајно и да се има сматрати као погрешно, неправно, необавезујуће за другу страну или међународне представнике… 

Никада аргументована клевета о “шведском столу” најлакше је оборива на питању тзв. државне имовине. У свјетлу једне од посљедњих одлука Уставног суда Републике Српске једноставно је, па и корисно по здрав дијалог о Дејтонском мировном споразуму у БиХ, доказати бесмисленост и штетност те по мир опасне клевете која је директно усмјерена против једног од домаћих метафоричких фразема – “мирне Босне”.

Одлуке “по слову” два устава

Уставни суд Републике Српске, на сједници одржаној 26. јуна 2024. године, донио је одлуку да не прихвати иницијативу за оцјену уставности чл. 1. Закона о стварним правима. Иницијативом се тврдило да је “правно уређење државне имовине у надлежности институција Босне и Херцеговине”, те “због тога, по мишљењу даваоца иницијативе, није у надлежности законодавних власти Републике Српске да Законом о стварним правима уређују оспорене правне односе”. Оцјењујући да Република Српска уређује и обезбјеђује “својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине” (члан 68. тачка 6. Устава Републике Српске), те да “физичка и правна лица остварују својинска права на непокретности према њиховој природи и намјени, у складу са законом” (члан 60. став 1. Устава Републике Српске), Уставни суд Републике Српске правилно је закључио да наведена иницијатива није прихватљива. Образлажући своју одлуку, Уставни суд Републике Српске подсјетио је и на ранију одлуку Уставног суда БиХ из 2000. године (У-5/98). У тој одлуци Уставни суд БиХ, а рјешавајући о захтјеву којим је Алија Изетбеговић тражио да се Републици Српској оспори надлежност да доноси имовинске законе, крајње јасно и недвосмислено каже сљедеће: ”У погледу оспорене одредбе члана 68. тачка 6. Устава Републике Српске, Уставни суд констатује да ова одредба додјељује Републици Српској надлежност да уређује, између осталог, и имовинске и облигационе односе и заштиту свих облика имовине, тржиште и планирање”, те закључује: ”Члан 68. тачка 6. улази у оквире уставне подјеле надлежности између институција БиХ и ентитета, те је у сагласности са Уставом БиХ”!

Дакле, када уставни судови одлучују “по слову” устава, иако је један Републике Српске а други БиХ, све је исто, јасно и недвосмислено.

Шта је онда разлог да се од прецизно дефинисаног правног уређења прави тачка спорења, јер разлог своје извориште очигледно нема у уставним одредбама ни Устава БиХ, ни Устава Републике Српске?  

Одлуке “по духу” противуставних интереса

Да бисмо дали одговор на постављено питање, а узимајући у обзир и све раније представљене неспорне правне аргументе, овдје треба подсјетити на једно издвојено мишљење. Наиме, тада, 2000. године, у погледу оцјене да члан 68. тачка 6. Устава Републике Српске није супротан Уставу БиХ, судија Ханс Данелиус је изразио издвојено мишљење које је, како се у одлуци наводи, “дјелимично о неслагању, а дјелимично о слагању са одлуком Суда”. Данелиус захтијева оквирно законодавство на нивоу државе БиХ ради спецификације стандарда који су неопходни да би се испуниле обавезе Устава у вези са имовином и да би “такво оквирно законодавство БиХ требало да одреди разне облике имовине, носиоце тих права, те опште принципе за њихово извршавање у смислу имовинског права који обично представља елемент законика грађанског права у демократским државама”. Данелиус такође тврди да “члан III Устава БиХ не предвиђа ексклузивну расподјелу надлежности између институција БиХ и ентитета, него захтијева да се узимају, због нужне кооперације у једној држави, иманентне надлежности (implied powers) и институција БиХ и органа ентитета у обзир”?! Ипак, одлука коју је суд донио супротна је Данелиусовим ставовима. Сви наводи које је он истакао одбачени су од стране Уставног суда БиХ као неосновани. Како је онда, а посебно због чега, дошло до тога да они буду оживљени у каснијим одлукама Уставног суда БиХ (У-1/11 итд.), а којима је на противуставан начин створена највећа послијератна криза у примјени не само Устава, него и Дејтонског мировног споразума? 

Пребројавање руку умјесто заштите Устава БиХ

Као бошњачки члан Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић је већ 1998. године, подносећи захтјев за оцјену уставности бројних одредаба Устава Републике Српске, показао да жели напасти на ново дејтонско уређење Босне и Херцеговине, а посебно на уређење ентитета. Уређење које је он лично потписао. Свјестан да је укидањем Устава Републике БиХ из 1993. године (члан 12. Устава БиХ) БиХ изгубила надлежност за доношење имовинских закона и да је она расподјелом надлежности припала ентитетима (члан 3. Устава БиХ), покушао је у стилу “шведског стола” послужити се чињеницом да Уставни суд БиХ одлуке доноси простом већином, која не мора укључивати судије из Републике Српске, и тако де факто препаковати уставну расподјелу надлежности између БиХ и ентитета. Иако му је у вези са неколико других одредаба Устава Републике Српске пребројавање судија тада пошло за руком, план се изјаловио на питању надлежности за доношење закона о имовини, јер је тадашњем саставу суда било јасно да се немају на шта позвати у циљу уважавања Изетбеговићевог захтјева, а нису показали дрскост какву су показали на рушењу других уставних одредаба Републике Српске. Напомињем, у Одлуци У-5/98 дословно стоји да је “Уставни суд, једногласно, донио одлуку у вези са чланом 59. став 4. и 5. и чланом 60. Устава РС”, те да је “одлука за члан 68. тачка 6. донесена са шест гласова за и једним против”. Треба посебно истаћи да је Уставни суд БиХ одлуку донио у саставу који су чинили “предсједник Суда проф. др Касим Бегић, судије др Ханс Данелиус, проф. др Луис Фавореу, проф. др Џозеф Марко, др Звонко Миљко, Азра Омерагић и Мирко Зовко”. Ваљда се већ на први поглед види да међу њима нема нити Срба, а нити судија из Републике Српске. Дакле, двојица страних судија и четири судије из Федерације БиХ (двоје Бошњака и два Хрвата), а по захтјеву за оцјену уставности надлежности Републике Српске да доноси имовинске закона који је поднио Алија Изетбеговић с намјером да јој та надлежност буде одузета, одлучили су 2000. године да је та надлежност Републике Српске уставна и неспорна са становишта Устава БиХ! 

Једанаест година послије, 2011. године, Уставни суд БиХ у новом саставу, са новим странцима и са једним бившим вршиоцем дужности предсједника СДА и једним бившим потпредсједником СДА, а по захтјеву тадашњег предсједника СДА Сулејмана Тихића, одувао је прашину са Данелиусовог издвојеног мишљења и претворио га у нови став Уставног суда БиХ. То нам је од тада па до данас појело тринаест година живота и упропастило пут БиХ ка ЕУ (па чак и у НАТО док је било начелне сагласности по том питању). Де фацто, у поновљеном покушају да се послуже Дејтонским мировним споразумом као “шведским столом”, бошњачки кадрови су противуставно и непоштујући Устав БиХ, који су обавезни да штите, злоупотријебили начин одлучивања у Уставном суду БиХ и тиме противуставно напали надлежности ентитета – успјешно у смислу ометања надлежности и неуспјешно у вези с крајњим циљем да се створи нова надлежност БиХ. 

Моћ устава

Интервенције високих представника за БиХ не представљају употребљиве документе за рјешавање питања везаних за имовину на начин који би то било другачије од уставне структуре и подјеле надлежности утврђене Уставом БиХ из 1995. године. Ни по Анексу 10. Дејтонског мировног споразума, ни по тзв. Бонским овлашћењима, они немају надлежност да доносе законе. Ту чињеницу у неким домаћим односим странци упорно игноришу, па су нам тако наметнули бројне противдејтонске одлуке. Но, када је у питању имовина, као и даље располагање том имовином, та пракса коришћења одлука високих представника странцима је проблематична. Имовина је ипак нешто чему је потребна трајнија правна сигурност, а она се одлукама високих представника не може постићи. Не само да би то што неки странац стекне имовину противуставним путем претходно преписану на БиХ, било оспорено сваком значајнијом политичком промјеном, него та имовина у очима потенцијалних пословних партнера или банака (које је сигурно не би третирале кредитно валидном) никада не би имала статус имовине која ужива правну сигурност, па тако не би ни била интересантна за регуларан правни промет и законито привређивање. Е зато постоји притисак (санкције и сл.) да домаће институције аминују жеље и интересе странаца и донесу закон који би то омогућио. 

Јасно је да је улога Уставног суда БиХ била и остала “да створи конфузију између уставних надлежности институција БиХ и ентитета, на једној страни, и питања ко има право на одређену имовину, на другој страни, те да тако створену конфузију искористи за доношење одлука којима ставља ван снаге законе Републике Српске”. Да тиме дугорочно омета Републику Српску у вршењу уставних надлежности и економски је исцрпљује. Одлука већине судија у Уставном суду БиХ да на такав начин и у продуженом трајању руше Устав БиХ и уставе ентитета, тј. да отворено нападају уставни поредак који би требало да штите, јесте очигледан злочин који ће прије или касније бити савладан и кажњен или ће БиХ због ње патити до изнемоглости. Насупрот томе, одлука Уставног суда Републике Српске, која је између осталог и у потпуној сагласности са одлуком Уставног суда БиХ У-5/98 из 2000. године, да издржи притиске и још једном иступи у корист заштите уставности у БиХ и Републици Српској потврђује колика је моћ наших устава и колико је значајно да им сви ми дајемо неопходно поштовање. Не само на овом питању, јер наши устави заиста нису “шведски сто” и без њих заиста нема “мирне Босне”. То у нашем случају нису ни метафоре, нити метафорички фраземи, него јасно изговорене чињенице.

Пратите нас и путем Вибера