Уставни суд Републике Српске није прихватио иницијативу за оцјену уставности чланова Кривичног закона којима су клевета и изношење личних и породичних прилика одређене као кривична дјела за која је прописана новчана казна, оцијенивши да оспорене одредбе нису у супротности са уставним начелом владавине права.
Кривичноправна одговорност за оспорена кривична дјела не може се доводити у везу са грађанскоправном одговорношћу за клевету из Закона о заштити од клевете с обзиром на то да је ријеч о два потпуно различита облика правне одговорности и да прописивање оба вида заштите представља питање законодавне политике у остваривању заштите основних права и слобода човјека, саопштено је из Уставног суда Републике Српске.
Осим тога, оспорене одредбе имају ниво прецизности који дозвољава да се у разумној мјери могу предвидјети понашања и посљедице понашања која су инкриминисана.
У погледу тврдње да је законодавац оспореним прописивањем ограничио слободу изражавања из члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је оцијенио да слобода изражавања није апсолутно право и да је мијешање у право на слободу изражавања могуће у складу са ставом 2 члана 10 Европске конвенције.
У конкретном случају, мијешање у право на слободу изражавања прописано је на основу закона, темељем уставног овлаштења законодавца.
Суд је оцијенио да је мијешање у право на слободу изражавања усмјерено остварењу легитимног циља, јер се оспореним одредбама штите право на људско достојанство, човјекова приватност и лични и породични живот.
Та права представљају интеракцију јавноправних и приватноправних елемената, будући да је ријеч о правом заштићеним личним добрима, али и етичким вриједностима које имају важност за једно демократско друштво и које су инкорпорисане у ову уставну норму, додаје се у саопштењу.
Уставни суд је оцијенио и да оспорено прописивање само по себи није довољно да се може закључити да је такво мијешање у право на слободу изражавања непропорционално легитимном циљу који се жели остварити.
У вези с тим, Суд је имао у виду природу и висину запријећених санкција, јер је ријеч искључиво о новчаним казнама за наведена кривична дјела чија је висина прецизно одређена и то на разумном нивоу, поготово кад се има у виду општи минимум и максимум новчане казне предвиђен Кривичним закоником Републике Српске.
