"Одбрани је стало да се докази Тужилаштва БиХ, осим пред Суд БиХ, изнесу пред суд јавности", рекао је Бубић, говорећи о несагласности одбране да се већ изведени докази не изводе поново јер је протекао рок од 30 дана од посљедњег претреса у процесу против предсједника Српске и в.д. директора "Службеног гласника Српске" Милоша Лукића пред Судом БиХ "због непоштовања одлуке Кристијана Шмита".

Он је истакао да је у року остављеном од Суда БиХ 15. јануар обавијестио тај суд да брањеник и одбрана нису сагласни да се већ изведени докази не изводе поново, већ траже да главни претрес почне из почетка, читањем оптужнице Тужилаштва БиХ од 22. августа 2023. године.

Бубић је истакао да кориштење процесних права која припадају брањенику, према одредбама Закона о кривичном поступку (ЗКП) БиХ, као што је право из члана 251 став два, не треба посебно образлагати. Ипак, бранилац је Суду БиХ изнио аргументацију за несагласност одбране да се већ изведени докази поново не изводе, сматрајући да се разлози не односе само на захтјева који произилазе из начела непосредности, које подржава одредба члана 251 ЗКП БиХ.

"Одбрана је чврсто убијеђена да брањеника, предсједника Републике Српске, у овом кривичном поступку, поред осталих процесних гаранција које произилазе из уставног и конвенцијског стандарда поштеног судског поступка, штити начело јавности кривичног поступка против њега. Цијенећи значај и домашај начела јавности, које је кључно за стварање повјерења у читав правосудни систем, па тако и повјерења у Суд БиХ, одбрана тражи да судски поступак почне из почетка, читањем оптужнице", рекао је Бубић.

Осим начела јавности, додао је он, несагласност је и посљедица одбијања једног броја доказа одбране брањеника од Суда БиХ у досадашњем току кривичног поступка.

"Аргументи одбране за овакав став суштински су повезани са доказима Тужилаштва БиХ у овом кривичном поступку. Одбрани је стало да се докази Тужилаштва БиХ, осим пред Суд БиХ, изнесу пред суд јавности", нагласио је Бубић.

Према мишљењу браниоца, изван разумне сумње се може закључити да су Леон Диазови "акти" читани пред Судом БиХ, на приједлог Тужилаштва БиХ, докази умишљајног бесправног и неовлашћеног напада на правосудни систем БиХ, овог наводног шпанског адвоката, у суштини бирократског конквистадора.

"Одбрана жели јавности представити очигледан сукоб интереса овог `међународног правног експерта`. Колико је Леон Диазу страна етика свједочи околност да је управо он био правни заступник апликаната у предмету `Сејдић и Финци против БиХ`, пред Европским судом за људска права. Као што је нападао Устав БиХ те 2006. године, тако га без скрупула напада и данас, дијелећи лекције Суду БиХ наручене од Тужилаштва БиХ. Не више из сјенке, већ отворено, наручене писмено, и дате писмено, `црно на бијело`", нагласио је Бубић.

Он је истакао да јавност треба да зна да је то апсолутно супротно мисији посредовања и координације међу странама, каква је стварна, политичка и правна улога високог представника и његовог особља у БиХ, према Анексу 10 (дакако, када је високи представник легално постављен).

"Значи да је потврђени рушитељ одредаба мировног споразума (примарно Устава БиХ) `дипломатски делегиран` да данас буде бранитељ мировног споразума? Њему не смета да јуче исту странку, Босну и Херцеговину, тужује, а данас је наводно брани, а у суштини руши. Што је тежак прекршај кодекса адвокатске етике, ако је шпански адвокат, како се, између осталог, представља", навео је Бубић.

Исто се, додао је Бубић, односи односи и на акте Кристијана Шмита, као доказ у оптужници, у којима тврди како су одлуке Уставног суда БиХ "коначне и обвезујуће".

"И јесу коначне и обавезујуће. Истина је да су садашње тешкоће у функционисању Уставног суда БиХ изазване измјенама правила и персоналним саставом суда који су у директној супротности са садржајем Устава БиХ. Али су рјешиве доношењем закона о Уставном суду БиХ", навео је Бубић.

Он сматра да јавност треба да зна какав је однос самог високог представника према одлукама Уставног суда БиХ.

"Устав БиХ је срушио управо високи представник као лучоноша ерозије владавине права у БиХ, својом одлуком од 23. марта 2007. године поништавајући одлуку Уставног суда БиХ, којом је Уставни суд дао правно заштиту држављанима БиХ након што су смијењени од високог представника. Ово петљање у Устав БиХ је проглашено илегалним и од Европског суда за људска права у Стразбуру (предмет `Сејдић и Финци против БиХ`, тачка 17 одлуке). Зато се рационално не може разумјети када Тужилаштво БиХ као доказ у оптужници нуди писмо господина Шмита, самозваног високог прдставника, како су одлуке Уставног суда БиХ `коначне и обвезујуће`. Кога понижавају ти страни самозванци? У сваком случају ове рушитеље суверенитета БиХ треба представити јавности у БиХ", истакао је Бубић.

Што се тиче одбијања извођења одређених доказа, Бубић је рекао да се то се прије свега односи на доказе одбране који се тичу правног статуса високог представника у БиХ уопште, као и статуса самог господина Шмита.

"У вези с наведеним чини се вјероватним да је Суд БиХ слиједио поступање Уставног суда БиХ који је још прије подизања оптужнице Тужилаштва БиХ од 22. августа 2023. године против предсједника Додика и господина (Милоша) Лукића у предмету број: У-27/22 донио одлуку 23. марта 2023.године да `измјене` Устава Федерације БиХ и Изборног закона БиХ, које је својим одлукама наметнуо Шмит нису у супротности с Уставом БиХ. У овом предмету оцјене уставности нико није ни постављао питање легитимности Шмита (ни подносиоци захтјева за оцјену уставности, нити Уставни суд), већ је Шмит узет за високог представника у БиХ `здраво за готово`", истакао је Бубић.

Он је подсјетио да се, полазећи од садржине Анекса 10, Република Српска преко закључака свога највишег, законодавног органа, као неспорно једна уговорна страна Анекса 10, противила именовању високог представника, али је Суд БиХ одбио да се закључци Народне скупштине Републике Српске од 10. марта 2021. године прочитају као доказ.

"Ови закључци су важни за оцјену постојања умишљаја брањеника, имајући у виду уставне надлежности предсједника Републике Српске, укључујући уставну обавезу потписивања указа. Ако предсједник Додик слиједи закључке Народне скупштине Републике Српске и потписује указе `у складу са Уставом Републике Српске` (што, вјеровали или не пише и у чињеничном опису оптужнице), онда не поступа самовољно и не може се такво понашање криминализовати", рекао је Бубић.

Бранилац предсједника Српске је подсјетио да је Уставни суд БиХ раније заузео правно становиште да именовање високог представника "потврђује Савјет безбједности УН, који је одобрио и Дејтонски мировни споразум" (видјети нпр. одлуку Уставног суда БиХ број: АП-953/05 од 8. јула 2006. године, тачка 46).

"У погледу стандарда доказивања кривице, кривични поступак је најзахтјевнији правни поступак у којем не важе истоврсна правила доказивања и тумачења као у другим правним поступцима, укључујући поступак оцјене уставности општих аката. Зато одбрана чврсто стоји на становишту да поштено суђење у овом кривичном поступку укључује тумачење права према стандардима кривичног поступка у којем се било каква сумња у погледу (не)постојања одређене чињенице, у овом случају ненаименовања господина Шмита за високог представника, тумачи у корист оптуженог (принцип in dubio pro reo, члан 3 став 2 ЗКП БиХ).

Овдје није у питању само сумња, већ утврђена чињеница да господин Шмит није потврђен резолуцијом Савјета безбједности УН као високи представник у БиХ. Ово ненаименовање господиnа Шмита је чињенично питање и потпуно одвојено од правног питања може ли према Анексу 10 мировног споразума високи представник у БиХ доносити законе умјесто Парламентарне скупштине БиХ, или не може", нагласио је Бубић.

Он је навео да одбрана не зна нити може знати како ће у вези с наведеном чињеницом ненаименовања Шмита поступити Суд БиХ, али указује да се одбрани требају дати могућности да се та чињеница доказује у овом кривичном поступку, без посебних ограничења, како кад су у питању материјални докази, тако и субјективни докази.

"Али, ово одбрани није омогућено у досадашњем току кривичног поступка", рекао је Бубић.

Он је истакао да у сваком случају одбрана користи прилику да истакне да Суд БиХ није везан споменутим прећутним и недосљедним ставом Уставног суда БиХ, већ да је везан праксом Европског суда за људска права у Стразбуру (ЕСЉП) који је раније изнио јасан став по питању наименовања високог представника у БиХ.

"У пресуди ЕСЉП `Душан Берић и други против БиХ` (одлука 36357 и др. од 26. октобра 2007. године) наводе се ставови ОХР-а у овом предмету гдје се тврди да је ОХР саставни дио мисије УН: `Високи представник тврди да је његов уред формиран и добио овлаштења од разних међународних инструмената, укључујући правно обавезујуће резолуције Савјета безбједности УН, те да његове радње не повлаче одговорност било које државе...` (тачка 25 одлуке).

С овим у вези, ЕСЉП је заузео следећи став: `Након рата у БиХ, Савјет безбједности УН одобрио је увођење међународног управника за БиХ (високи представник) од неформалне групе земаља које су активно учествовале у мировном процесу (Савјет за спровођење мира) као мјеру провођења у складу с Поглављем VII Повеље УН (видјети резолуцију 1031 Савјета безбједности УН, од 15. децембра 1995)..." (тачка 26 одлуке). Дакле, у овом предмету ЕСЉП јесте одбио представке проглашавајући њихову inkopatibilnost ratione personae, али је истовремено изнио јасан став о правним условима наименовања високог представника у БиХ, који обавезује правосудне органе у БиХ, јер је БиХ чланица Савјета Европе", навео је Бубић.

Исто тако, нагласио је он, у већ споменутој одлуци у предмету "Сејдић и Финци против БиХ" ЕСЉП у посебној тачки спомиње високог представника у БиХ, те након прегледа политичког и институционалног оквира БиХ према Дејтонском мировном споразуму ЕСЉП наводи да је мандат високог представника подржан од Савјета безбједности УН кроз Резолуцију 1031 (1995).

"Разумно је закључити да се високи представник у БиХ легитимизује у оквиру међународног права тако што га потврђује Савјет безбједности УН, сагласно Анексу 10, што је била досадашња пракса Савјета безбједности УН закључно са Валентином Инцком, посљедњим легитимним високим представником у БиХ", навео је Бубић.

Он је истакао да је зато одбрана не би требала ограничавати у извођењу доказа као у досадашњем току кривичног поступка.

"Посебно је то упечатљиво у већ описаној ситуацији када Тужилаштво БиХ преко дописивања са споменутим Диазом оптужницу покушава аргументовати ставовима овог `међународног правног експерта`. Истовремено, одбија се приједлог одбране да изведе доказе на истоврсне околности саслушањем једног или двојице `пријатеља суда`. Иако је ово прихваћена пракса Суда БиХ у другим предметима", рекао је Бубић.

Према ставу одбране, овим се крши принцип једнакости оружја странака у поступку, што је могуће отклонити ако кривични поступак почиње читањем оптужнице.

Пратите нас и путем Вибера