Čolić je sredinom osamdesetih odlučio da se malo odmori od muzike, pa je postao je privrednik. Živeo je u to vreme, od 1985. do 1989. uglavnom u Zagrebu, a o tom periodu života pričao je svojevremeno za medije.

- Bio sam neka vrsta menadžera i čovjeka koji je imao određena uložena sredstva u oblasti telefonije. A šira javnost je saznala da se bavim malom privredom tek kada sam uhapšen u Ohridu zato što sam kreditna sredstva pretvarao u devize. Devize je tada bilo jeftinije kupiti u Makedoniji nego u Beogradu i Zagrebu -  ispričao je Zdravko ranije.

Na pitanje kakvo je to bilo iskustvo za njega, tada najomiljenijeg čovjeka u Jugoslaviji, on je odgovorio:

- Bilo je vrlo neprijatno. Ljudi su kupovali devize u tim albanskim selima. Pratili su me sve vrijeme jer šta ja radim tu u februaru kad nema ni koncerata, ni turista. A ja natovaren u grombi kaputu kao u pesmi Bijelog dugmeta i oni me sačekaju i uzimaju mi sve devize. Kasnije je Ante Marković uveo legalnu kupovinu deviza i da sam sačekao osam mjeseci - ne bi do tog hapšenja ni došlo. Ali to su bile čiste pare, nikakva crna lova.

U pritvoru je, kako je ispričao, proveo tri dana.

- Prvi dan sam bio u kancelariji kod načelnika. Poštovan sam. Voda i pljeskavica. Onda sam poslat u hotel da prespavam, a ujutru bih dolazio na razgovor. Cijeli dan traje razgovor od osam ujutru do osam uveče. To je bila vrsta pritvora sa tolerancijom - ispričao je Čola za Nedeljnik ranije i dodao:

- Poslije tri dana, pušta me istražni sudija i branim se sa slobode. Na smjenu su ulazili ljudi da prate suđenje, na uvodnoj riječi jedni, pa oni izlaze da uđu drugi da saslušaju odbranu, i na optužnicu dolazi treća grupa ljudi.

- Kada bi dolazili na suđenje, neki bi vikali: "Kriv je, osudite ga", neki drugi su vikali: "Gdje ste osudili čovjeka, pa svi kupujemo devize". I naravno da dođe Ante Marković i donese zakon da svi možemo kupovati devize - ispričao je pjevač tada.