Музичар Дејан Петровић присјетио се тешке саобраћајне несреће коју је доживио када је заспао за воланом.
Дејан се након удеса борио са траумама и нападима панике, а како је истакао, највећа подршка му је била супруга.
– Увијек волим да назначим да је био Свети Илија, јер негдје сматрам да су ми он и Господ Бог сачували главу на раменима и оставили ме међу живима. Увијек уздахнем када се сјетим тога.
– Догодило се тако што је љето, сезона, свирало се нон-стоп, пун гас, сваки дан су малтене биле неке свирке. То је било негдје три сата поподне. Тунел, када изађете, са десне стране вам је манастир Никоље, значи буквално тај мали тунел, како сам ушао, ја сам заспао.
– Кроз цијели тунел сам возио спавајући, срећом у мојој траци. Како је ауто полако почео да силази са пута, ја сам имао те сензоре да он пишти, да ме упозорава да кочи сам, међутим проблем је био како сам ја узјахао на бетонски стуб, мене је мотор, да је било проширење, ја бих стао јер сам се пробудио у секунди и почео да кочим, међутим мене је мотор превагнуо због тежине – објаснио је Дејан и открио да су тада сва стакла на колима попуцала и ауто је био толико уништен, да је могао само да га прода на отпад.
Највећи шок је доживио када је изашао из аутомобила на асфалт, није могао да пије воду, није могао да запали цигарету и није имао никакав осећај. Само се смијао, као да се ништа није догодило. Желио је да одмах оде у болницу, пошто му је било чудно да се ништа озбиљније није десило од толиког превртања.
На путу ка болници, почео је да му отиче стомак, па је помислио да има унутрашње крварење, али је то заправо била посљедица страха и стреса. Када је ушао у болницу, почео је да пјева, ни сам не зна због чега. Имао је проблем и са спавањем, сањао је стално то што му се догодило и временом је уз помоћ стручњака све то превазишао.
– То је јако велики шок. Доста онако стресних ситуација у животу је било, тај удес, касније корона и негдје у корони због свега тога да ли ће бити посла, шта ће бити са људима из оркестра, онда сам добио анксиозност. Ово први пут у јавности причам, причам маси људи. Из ког разлога? Из разлога што маса људи има анксиозност, а не може да је препозна и не зна шта је. Међутим, ја касније када сам кренуо да пијем терапију и ко је измислио терапију за анксиозност, ја бих му споменик дигао, највећи који постоји. Мени је тек послије десетог дана, петнаестог сам у ствари схватио шта сам заправо доживио. Прву ноћ је био пакао. Сваки секунд заспим, одмах чујем то пуцање у ауту. Тако да, мало, помало сам се ослободио тога, али ми је дуго требало.
– Потражио сам помоћ стручњака послије несреће. Највише ми је помогао разговор са супругом, јер ме она најбоље познаје и молитва у цркви, вјера. Пошто ја кад сам искочио из аута сам видио зид од дворишта манастира Никоље и монахиње и ми смо већ послије једно пет, шест дана отишли у манастир и однијели прилог и доста ми је молитва помогла. Црква, манастир, ишао сам и то ми је баш помогло – рекао је он.
– Био сам са мојим другом са којим пијем, малтене цијели живот, кафу. Сједили смо у кафићу у којем сједимо малтене свако јутро када сам ја у Ужицу. Било је прелијепо, сунчано. Само сам у једном моменту осјетио неки набој страха и само су ми се одсјекле ноге. Први пут се сусрећем са тим и не могу да опишем, остао сам без гласа, нисам могао да причам, била је пуна тераса, само сам желио да се негдје склоним сам, улетио сам у тоалет, почео да се умивам и у моменту ми је прорадио мозак да имам панични напад – објаснио је Дејан у емисији “РТС Ординација”.
