Čovek koji je početkom novog milenijuma bio najveća evropska košarkaška nada, a u svijetu, odnosno na čuvenom NBA draftu ispred njega bio jedino i samo Lebron Džejms. Darko svoj veliki potencijal nije pretočio u veliku karijeru kakva mu se predviđala, a glavnog krivca za to on pronalazi upravo u sebi.

– Hranio sam svoj ego, imao sam stotinu kola, stotinu svega. Mislim nema nikakvog opravdanja. Pedeset kola, ne voziš nijedna. Kupiš jedna, nezadovoljan si, nisi ni ušao u njih, a već kupuješ druga. A ja sam bježao od svega toga što se dešavalo, pa sam tražio neku utjehu na totalno pogrešnoj strani – ispričao je n Miličić tokom svom gostujućeg otvorenog razgovora na Vivaldi forumu.

– I vraćam se kući. Tu se malo tražim ne znajući šta dalje. Hoću da igram, neću da igram, nemam pojma šta se dešava. I dolazi taj poziv za Hilandar. Dolazim malo na tu duhovnu stranu, kao došao sam sebi i sad sam ja kao normalan… I dobijam poziv i sad kažem sebi “Gdje ću ja indijanac’ da idem, je l’ to može tek tako?” I može, dobiješ blagoslov i ideš. Ja sam rekao da bi mi bila čast da odem. Odlazim na Hilandar i pogled na svijet se menja – otkrio je Miličić, sada uspješni preduzetnik i poljoprivrednik.

On je pričao i o tome kako su na njega gledali u Americi i koliko su bili izazovni ti dani.

– Nisam ja bio toliko slab da sam nešto padao. Oni (Amerikanci) su smatrali da sam bio drugi pik i da sam katastrofa, sad oni misle da taj brod treba skroz do dna da tone. Njima je košarka sve u životu, nema druge teme. Ali meni nije to toliko teško palo. Volim sve, volim da se družim, čovek sam iz naroda. Ali kad sam otišao na Hilandar i vratio se kući, nisam mogao da dođem sebi nekoliko dana. I od tada sam shvatio poentu života, da je sve toliko jednostavno i da sam sam sebi komplikovao stvari. Imao sam sve na dlanu. Bio sam najtalentovaniji igrač u Evropi, mogao sam da se zezam tamo s njima da sam htio – kaže Darko i napominje da ipak nisu baš svi olako dizali ruke od njega i njegove NBA karijere.

– Kakvi god da su bili, imao sam situacija u karijeri gdje su mi sve davali. ‘Evo ti čoveče, igraj’. Ali kao da mi to nije odgovaralo. Kao da sam se protivio i njihovom prijateljskom odnosu. Odlazim tamo (u Hilandar) i shvatam koliko je sve jednostavno. Šta mi zapravo posedujemo i malo duhovno dolazim sebi. Do dana današnjeg, a nadam se i život, posvetio sam se tome i to me drži u balansu. Borbe će trajati cijeli život, najteže su one sa samim sobom. Ja znam najbolje, i dan-danas se borim sa samim sobom. Sa drugima ću ja lako, nego sa sobom je najteže – iskreno će Miličić.