Српска музичарка Слађана Милошевић тврди да има смртоносну болест те да се болничко особље у Београду лоше односило према њој.
"Од напуштања болнице и лијечења, које је с краћим прекидима трајало двије године, моје здравље је и даље угрожено, али, ако ништа друго, осјећам се слободније сада када сам лишена лошег третмана. Не припадам људима који захтијевају више него што им припада, али у нашој земљи постоји видан проблем подјеле на пожељне и непожељне", рекла је.
Додала је да би се требало учинити доста напора у процесу урбицида који је све присутнији.
"За вријеме болничког лијечења осјећала сам велику мржњу особља због свог београдског поријекла. Нажалост, нисам једина која је искусила грубост, неетичност и недостатак емпатије. Изгледа да су етика и морал потпуно безначајни у медицинском образовном систему", навела је.
Споменула је да пати од Сјегреновог синдрома те да је начин лијечења још увијек непознат многим докторима.
"Често је своде на поједностављени имунолошки поремећај, а она је уствари смртоносна. Нажалост, болест је веома тешка, с бројним имунолошким промјенама. Напада све тјелесне системе. Једино кинеска традиционална медицина може помоћи, јер од раних дана третира човјека као јединствену цјелину. У западној медицини једино психосоматика има такав приступ. Човјек је јединство тијела и психе и само тако се може лијечити", испричала је.
Болницу је одлучила да напусти на сопствену одговорност.
"Нисам могла да се извучем из замке болести. Није ми одговарало то што послије двије године није било никаквог помака у лијечењу и што сам се изнова враћала у болницу. Није ми одговарало ни опхођење већине особља, њихова незаинтересованост, површност и упорни сукоби, гдје се моје мишљење није уважавало, мада сам сама психотерапеут практичар и бивши студент ветеринарске медицине. Није било ни добре воље, чак не знам ни имена љекара, осим њих двоје, јер се нису представили. Мој долазак у болницу био је пропраћен увредама", тврди.
Сада се највише ослања на свог брата Горана Милошевића и неколико блиских пријатеља.
"Иако се Фејсбук и Инстаграм тумаче као мреже са површним везама, осамљеност модерног човјека постаје чињеница. Ријетка су пријатељства. Психолошка истраживања кажу да данас људи просјечно имају једног или ниједног пријатеља, док су осамдесетих имали десетак. Људи рјеђе одлазе у цркву, разговори међу комшијама готово да су ишчезли. Претворили смо се у друштво с нарцисоидним поремећајем", рекла је.