Барбара Дејли Бејкленд, чувени модел и богаташица доказ је да књизи не треба судити по корицама.
Ова прелијепа жена по чијој причи је снимљен и култни филм "Саваге Граце" са Џулијен Мур у главној улози, заносним ликом скривала је истински изопачено лице које је највише зла нанијело управо њеном сину.
У очима свијета, она је била жена која је имала све. Била је удата за атрактивног и шармантног Брукса Бејкленда, чији је дјед био хемичар Лео Бејкленд, проналазач пластике.
Била је истакнута особа у друштву, називана је једном од десет најљепших дјевојака Њујорка и била је модел за "Воге" и "Харперс Базар", пише на "Википедији".
Али иза раскоши и новца скривало се лудило које јој је на крају и пресудило. Али, да кренемо од самог почетка. Барбара је имала само 10 година када јој се отац убио, пише "Вонтед".
Своју смрт је исценирао тако да је све изгледало као несрећни случај, тако да је породица могла да наслиједи његов новац. С друге стране, њена мајка је имала нервни слом неколико година прије њеног рођења. Барбара је наслиједила генетику своје мајке, јер је била склона тешким испадима у понашању.
И њен супруг, Брук Бејкленд је признао да је Барбара била лијепа и самоувјерена, али да је њихов брак пропао јер га је она варала и лагала. Прва њена велика лаж је била на самом почетку њиховог брака. Рекла је Бруку да је трудна, он ју је оженио, али она није носила дијете.
Ипак, пар година касније пар је добио првог насљедника, сина Ентонија Тонија Бејкленда којег је породица представљала друштву као чудо од дјетета са свијетлом будућношћу.
Међутим, Тони је током своје младости показивао све чешће знаке шизофреније са параноидним тенденцијама, а његово нестално понашање изазивало је забринутост међу породичним пријатељима. На крају му је и дијагностикована шизофренија; међутим, његов отац је у почетку одбијао да га лијече психијатри, професија за коју је вјеровао да је "ненормална".
Онда је Тони открио и да је геј, а тек то се није уклапало у свијет који су његови родитељи створили. Барбара је очајнички жељела да се њен син ожени, па му је доводила проститутке и жене "лаког морала", а све у намјери да "излијечи свог сина од хомосексуалности".
У исто вријеме, њен и Бруксов брак био је пред пуцањем.
Након што је имао аферу са једном од Тонијевих другарица из разреда, и поред неспособности да се избори са хомосексуалношћу њиховог сина, Брукс се развео од Барбаре средином шездесетих.
Она је тада увелико била свјетски путник, те се са својим сином преселила у Лондон. Њих двоје су били нераздвојни и готово зависни једно од другог, а све због Барбарине мисије да "преобрати" свог сина.
Како му друге жене нису "отвориле очи", она је одлучила да она буде та која ће успјети да га "унормали". Она је чак и својим најближима говорила:
"Могла бих да преобратим Тонија само када бих га могла одвући у кревет".
Тони је постајао све више и више опсједан у својој сопственој кући, што је оставило ужасне посљедице на његово ментално здравље. А онда је 1972. године сасвим изгубио разум.
Наводно је насрнуо на мајку кухињским ножем, али је Барбара успјела да побјегне. Тони је касније отишао код психијатра. Психијатар је контактирао Барбару и рекао да се плаши да би је Тони могао убити. Барбара је све то лако одбацила. Сматрала је да то Тони неће урадити никад.
Скоро три недјеље касније, 17. новембра 1972, Тони Бекеланд је урадио управо оно на што је његов психијатар упозорио. У њиховом лондонском пентхаусу, Тони је своју мајку убио тако што ју је убо право у срце.
Детектив је касније испричао да је затекао Тонија сасвим дистанцираног. Наиме, он је мирно наручивао кинеску храну преко телефона када је пристигла полиција.
Након убиства мајке затворен је у психијатријску установу високе безбједности гдје је лијечен годинама, да би био пуштен на слободу 21. јула 1980. захваљујући помоћи утицајних пријатеља.
По изласку се преселио у стан своје баке у Њујорку. Послије мање од недјељу дана боравка тамо, покушао је ножем да убије баку. Жена је преживјела, а Тони је завршио у затвору.
Дан прије суђења, Тони је нађен у ћелији са пластичном кесом преко главе. Убио се гушењем.
У епитафу који је написао Брукс Бејкеленд, он је свог сина назвао "огромним неуспјехом интелигенције".
