Финалиста музичког такмичења "Звезде Гранда" Семир Џанковић, прошле године заузео је треће мјесто, а његова супруга била му је велика подршка.
Он је својевремено причао о најтежим животним тренуцима, оцу који се у једном тренутку борио за живот и немаштини у том тренутку.
- Мој отац је пјевач, прије девет година је имао тешку болест и онда је престао да пјева. Прије тога је био у Новом Пазару најбољи пјевач севдалинки и народне музике, он је у то вријеме снимио свој албум и имао је један велики хит, када се вратио из Њемачке имао је свој солистички концерт - рекао је Семир на почетку, а онда открио да ли је осетио горчину пјевачког посла и живота.
- Јесам, када ми се отац разболио. Дошао сам кући, а он је био у викендици. Жена ми је била узрујана и ја видим да нешто није у реду, ја њу питам где су отац и мајка и она ми каже да се враћају из викендице. Знам да им до куће треба 15-20 минута, имао сам неки предосјећај, играло ми је у грудима и осјећао сам да нешто није како треба. Жена нешто куња, али избјегава разговор са мном, видим да се нешто дешава. Мени нешто не да мира и ја позовем оца, он је лик који увијек има батерије на телефону и увијек се јави, то је код њега тако, никада не затура телефон, увијек је доступан - рекао је Семир.
- Ја њега зовем, а он се не јавља, видим ја нешто није добро. Назвао сам маму и она ми се јавља плачући и каже ми да брзо дођем јер тата није добро. Сјео сам у ауто и дао пун гас до болнице, када сам дошао видио сам да није при себи, доживио је клиничку смрт, реанимацијом су га вратили у живот. Он је био у шок стању, није препознавао ни мене, ни никога, отекао му је језик, није могао да прича, а нисмо могли ни да га смиримо. Много тежак тренутак - рекао је он.
- Само да га видим још једном живог. Када сам чуо да мама плаче, мислио сам да је умро, и само сам говорио ‘Боже само да га видим још једном живог’. Када су хтјели да снимају скенер, имао је неуролошки проблем, нису могли да га смире, мене су тафа избацили напоље јер сам дошао сав потресен. Сјећам се када сам пришао и ухватио га за рамена и кажем му: ‘Тата, тата’. Они су ми рекли да га пустим, а ја сам им рекао да се склоне од мене. Рекао сам му: ‘Тата, ја сам, Семир’ и насмијао се, препознао ме и смирио се. Одвели су га на одјељење, а љекари су рекли да га одведемо за Београд, али пошто је Београд далеко, а стање је критично, ми смо отишли у Крагујевац. Тамо се испоставимо да има тумор на мозгу. Имао је тешку врсту тумора - прича Семир и открива да је замолио докторе да резултате и анализе сакрију од његовог оца што су и урадили.
- Провели смо четири мјесеца у Београду, послије још три у Крагујевцу, ја у то вријеме нисам радио ништа. Повукао сам се од свирки и свега. Послије седам мјесеци смо се вратили кући у Нови Пазар, а оцу сам тек прије три године рекао од чега је боловао. Одрадили смо и зрачење и хемотерапију, лагали смо га колико смо могли, као хајде превентивно да урадимо, и све је то супер прошло. Доктор ми је рекао да му је остало још четири до седам мјесеци живота. Послије седам мјесеци он је био супер - прича Семир и открива да су у том тренутку остали без новца:
- Сјећам се када смо се вратили у Нови Пазар кажем мами да треба да идем сутра у Бијело Поље код једне пријатељице да купим неке сирупе и чајеве које је он користио. Кажем мами да види колико имамо још новца и да ми да паре за сутра, она мени доноси 300 евра, ја сам мислио даје ми то за пут, јер је та терапија била 200 евра и остатак за пут. Питам је колико је још новца остало, а она ми каже то је све што имамо. У том тренутку немамо никаквих примања, седам мјесеци се није радило. Отишао сам за Бијело Поље, донио терапије и легао сам да спавам – то је била најдужа ноћ у мом животу. Имам 23 године, а цијела кућа је пала на мене, татино лијечење, а у то вријеме и мама болује од тумора, она је своју операцију одложила. Требала је да се оперише у фебруару, али пошто је тата добио тај напад, она је одложила своју операцију за наредну годину - рекао је он.
Нису имали ни 50 евра у кући
- Хвала Богу обоје су сада добро. То је та животна борба, ја млад и не знам како сутра, а у том тренутку имам 50 евра у кући, двоје мале дјеце, жену и маму и тату који су болесни. Никад дужа ноћ ми није била него та, размишљао сам како ћу даље, шта ћу. Тата више не може да ми помогне, преко ноћи сам морао да постанем човјек. Сјећам се да је био уторак и зове ме колега да пита да ли сам слободан сутра да радимо свадбу. Никада му то нећу заборавити, то је за мене било као да ми је неко дао богатство. Ту сам почео да радим, то је тај горки динар. Послије сам имао бендове, био шеф бендова, али за оца је био превелики трошак - рекао је он који се на све могуће начине трудио да се он излијечи.
- За све што само чули да је добро ми смо се трудили да набавимо и да га излијечимо. Трошкови су ми били огромни, оно што радим није могло да покрије све, видио сам да се гушим. Кћерка ми је тада имала двије године, то је био један од најтежих тренутака у животу. Пролазимо поред неке трафике, а трафика пуна играчкица, и она мене повуче хоће да јој купим луткицу, а луткица у том тренутку коштала 1.200 динара, мени то скупо да јој купим и ја је одвучем и кажем јој ‘Хајде сине, сутра ће тата да ти купи’. Тада сам отишао у један локал у Новом Пазару и понудио се да радим, они су ме примили да радим, ту се ради свако вече и то је одмах нека стабилност. Једном недјељно се одмара, а шест ноћи радиш до зоре, ватрено се радило. Договорим се ја са њима и онда сам отишао да кћерки купим ону луткицу, кад ми срце није експлодирало. То су јако тешки тренуци. Двије године сам радио у тој кафани, нарадио сам се и доста проблема ријешио, а онда сам отворио свој ресторан и данас се бавим угоститељством - закључио је Семир.
