Прошлогодишња побједница такмичења "Звезде Гранда", Шејла Зонић, искрено је проговорила о тешким животним тренуцима прије него што је стекла славу.
Пјевачица је у средњој школи напустила родни Сански Мост како би похађала музичку школу, али је у том периоду њена породица пролазила кроз озбиљне финансијске тешкоће.
Када јој је отац доживио срчани удар и био приморан да затвори фирму, породица је једва састављала крај с крајем.
- Када сам била у средњој школи тата се разболио, имао је срчани удар. Морао је да затвори фирму, родитељима је било тешко финансијски, морали су да плаћају мој интернат, џепарац, пут. Било је коментара са стране, зашто ме не испишу из школе ако не могу да ме школују, али они су се борили као и сваки родитељ посебно јер су видјели да имам резултате- присјетила се пјевачица која је наставила школовање у Сарајеву:
- Након средње школе природни слијед је Музичка академија коју сам ја уписала у Сарајеву. Било ми је лијепо, живјела сам у студентском дому, стекла сам лијепо друштво и уклопила сам се. Сви су били округа и знали једни друге, а ја сам увијек сама била из Санског моста и живот ми је наметнуо да се уклапам, али све је било је лијепо Богу хвала.
Након Академије, жељела је да упише магистарске студије које је сама финансирала, али корона јој је покварила планове.
- Мој отац се пензионисао послије тог срчаног, имала сам одговорност и потребу да се борим за себе. Када је корона кренула сви су престали да раде и био је хорор период за мене као умјетника. Тада је услиједила неизвјеснот и добила сам прилику да радим као вокал коуч и тада сам почела да предајем пјевање, али када су сви прешли на онлајн много њих је одустало што је утицало на мој хонорар, а то је било пред крај магистарских студија - причала је Зонићева која првобитно није жељела да тражи било чију помоћ:
Пјевачици су у најтежим тренуцима помогли најближи, тачније њене сестре.
- Сестре су ми прискочиле упомоћ, једна је послала помоћ да платим кирију три мјесеца, а друга за крај магистарског. Нервирало ме је код мене јер никада нисам хтјела да тражим помоћ, било ме је стид, то ми је био пораз. Осјећала сам се страшно усамљено, панични напади, напади анскиозности са питањем шта сам до сада радила. Питала сам се шта радим, једем у овом граду рижу и кечап, немам малтене шта да једем. Нисам имала образа од родитеља било шта да тражим јер је отац био болестан, живјели су само од његове пензије. Било ми је глупо да ја права и здрава тражим, сама сам хтјела и ето ми сад. Схватила сам да не може тако и да треба да кренем на психотерапију да се мало "репрограмирам" - искрено је испричала у емисији "Причаоница Сање Ћулибрк".
