Јуче је обиљежена годишњица смрти једног од најпознатијих епизодиста у српској кинематографији Петар Лупа.
Рођен је као Петрос Лупас (у преводу са грчког, лупас или у оригиналу "лоупас" значи вук) 20. јуна 1921, у селу Клисури у Грчкој. У својој богатој каријери остварио је скоро 90 епизодних рола, од којих су неке постале култне.
Највећу популарност стекао је као поп у популарном филму "Ко то тамо пева" Слободана Шијана, а велику пажњу привукао је и у филмовима "Како је пропао рокенрол", "Специјално васпитање", "Дечко који обећава", "Три карте за Холивуд", али и у серији "Љубав на сеоски начин".
Ипак, његов живот остао је до дана данашњег енигма за многе. О њему се не зна много, осим да је мистериозно живио и нестао са сцене.
Отац му је био поп и преминуо је када је Пера био јако мали. Због тога, са шест година долази у Београд са мајком домаћицом.
Када је добио српско држављанство, добио је и име и презиме по коме је касније потписиван у филмовима и по коме га сви љубитељи његовог лика и дјела знају.
У младости је испољавао предузетничке склоности, данас би то назвали смислом за бизнис. Наиме, недуго по окончању њемачке окупације Лупа се одлучио да покрене сопствени посао у престоници, сладак посао; све до средине педесетих година био је успјешан бомбонџија!
Након тога обављао је многе послове у биоскопу "Унион“. Ту је био у почетку цјепач карата, а касније је постао управник и ту функцију је обављао неко вријеме, а у једном моменту постао је и директор биоскопа.
Први кратки филм у коме је глумио био је "Срећа малих мишева" из 1957. редитеља Драгољуба Ивкова, затим глуми у филму Марка Бабца "Чежња“ из 1958, а 1960. појављује се у остварењу чувеног сниматеља Александра Петковића "Вртешка“ коме је ово био први подухват на пољу режије.
У Кино клуб довео га је Кокан Ракоњац и неко вријеме био је његов асистент. Иначе, Кокан му је био и двоструки кум. Венчао је Петра и дао је име његовој ћерки из другог брака, Снежани.
Лупа је и сам режирао кратке аматерске филмове, а један од њих био је играни филм "Хлеб од пепела“ настао 1958. Још један податак непознат широј јавности је да је Петар написао сценарио за дугометражни играни филм "Очи остају исте" који нажалост никада није реализован. По свједочењу његовог сина из првог брака Благоја Буце, Петар је вјероватно планирао да у том филму буде главни глумац али изгледа да је Пери било суђено да остане само епизодиста.
Живојин Павловић га је скоро увијек узимао за своје филмове баш због тога што је био особена фигура.
У омнибусу "Капи, воде, ратници" из 1962. у првој Живојиновој причи Лупа је глумио торбара луталицу који свира на усној хармоници. Било је то прво дугометражно остварење у коме се појавио. Након тога наставља да глуми у црноталасним бисерима. "Клаксон" из 1965, "Повратак" из 1966, "Кад будем мртав и бео" из 1967. и "Вране" из 1969. само су неки од наслова.
Пера је глумио и у многобројним комерцијалним српским филмовима, а појављивао се и у неким најпопуларнијим српским серијама, као што су рецимо "Љубав на сеоски начин“ из 1970. гдје је глумио попа Јову и "Грлом у јагоде" из 1976. Он је дјед који подржава младост и који не досађује својим комшијама.
У филму "Специјално васпитање“ из 1977. тумачи лик добродушног старог доколичара који воли да попије са друштвом испред продавнице.
Највећу улогу у каријери имао је у Шијановом ремек-дјелу "Ко то тамо пева" из 1980. гдје је још једном глумио попа. Наравно и ова улога била је епизодна али опет није био присутан само минут или два као у многим другим, већ знатно дуже.
По овој улози памте га масе које филм толико и не интересује али зато воле да погледају добру комедију. Пошто је Шијан направио дјело за сва времена и Петар Лупа неће никада бити заборављен код широке народне масе захваљујући овом филму.
У филму "Како је пропао рокенрол" из 1989. у другој причи редитеља Владимира Славице појављује се у ефектној улози љутитог али симпатичног комшије главног женског лика Барбаре који са пушком жели да заштити своју лијепу комшиницу. Посљедњу ролу остварио је у изванредној комедији "Три карте за Холивуд" из 1993.
Нажалост Лупа никада није остварио већу ролу, иако су многе његове реплике постале култне и данас се радо препричавају.
Кад се угасе камере, Лупа је био страствени нумизматичар и свирао је хармонику. Стално је путовао јер га није држало мјесто, пошто је по природи био живахан.
Поред Благоја Буце, који је такође одавно запловио филмским водама, има још једног сина Томислава и кћерку Надежду. Иначе, Благоје Буца се бави режијом.
Петар Лупа преминуо је од рака 6. децембра 1997. у Београду. За његову смрт везује се и занимљива анегдота, коју је пренио портал Филмске радости.
Када је Благоје Буца саопштио редитељу Живојину Павловићу да је Лупа преминуо, Павловић је констатовао да му је слава баш на дан Петрове сахране, а по обичајима на дан славе домаћин не смије да напусти свој дом. Ипак, Живојин је дошао на сахрану, пише Курир.
