Prošao je trnovit put da se vine u fudbalsku orbitu, ali je, iznova, dokazao da nemoguće ne postoji ako čovjek ima dovoljno vjere u sebe i ono što radi.
Mihailo Ristić, danas je fudbaler Benfike, najtrofejnijeg portugalskog kluba, a na svom sportskom putu prevalio je štošta toga, lijepog i manje lijepog. Iz svega što bi ga snašlo, pronalazio je snagu da izađe jači, a “Na ivici” terena otkriva sve detalje svoje fudbalske karijere.
“Moj prvi trener je bio moj otac. Ja sam prve fudbalske korake napravio u školi fudbala na selu koju je vodio moj otac i on me je naučio većinu osnovnih stvari. Ponosan sam na to. Ta škola fudbala zvala se Partizan Donja Trnava. Nisam mogao da biram (smijeh). On je glavni i odgovorni što jedna mala škola fudbala sa sela danas ima reprezentativca Srbije i mislim da je to ogroman uspjeh, i za njega i sav moj rodni kraj.” , priča Ristić.
Posebno, kaže, pamti jedan trenutak koji se desio ovog ljeta.
“Krivo mi je što nemam snimak kada sam ga pozvao onog trenutka kada sam potpisao za Benfiku. Čitav život je uz mene, prošao je kroz to moje fudbalsko odrastanje, ali došao je momenat da ne može da bude tu, tik uz teren. Kada sam potpisao za Benfiku njega sam prvog nazvao i ne mogu da opišem taj smijeh, tu emociju i tu njegovu iskrenu radost. Nevjerovatan osjećaj.To nešto najviše što može da se desi”, kaže Ristić.
Naučio ga je otac Miladin prvim fudbalskim koracima, ali mu je i za sva vremena usadio ljubav ka Crvenoj zvezdi. Snovi su uskoro postali javi. Svojim talentom zapao je za oko "Zvezdinim" trenerima, a dan kada se obreo u crveno bijelim redovima pamtiće dok je živ.
“Moje najranija uspomene iz djetinjstva je kada mi otac donosi dres Crvene zvezde. Ja od malih nogu znam svoje ime i prezime, religiju i za klub za koji navijam. To je kod nas osnovno. Sjećam se, kada sam bio dijete, kada se upoznaješ sa novim klincima prvo ih pitaš za koga navijaju, a tek onda za ime i prezime. Dan danas se naježim kada se sjetim trenutka kada sam prešao u Crvenu zvezdu. Za mene je “Zvezde” nešto stvarno veliko. Crvena zvezda, čoveče! Uvijek je bila i biće pojam.”
U Crvenoj zvezdi fudbalski je stasao u jednoj od najtalentovanjih generacija u klupskoj istoriji. Rame uz rame, svoj put Mihailo je krčio sa Markom Grujićem, Lukom Jovićem, Predragom Rajkovićem i ostalima.
“Moj period u Crvenoj zvezdi je bio veoma turbulentan. Bilo je uspona i padova. Moram da se zahvalim Nenadu Lalatoviću. Bilo je i drugih koji su, u klubu, uradili puno za mene, ali Nenad Lalatović je bio taj koji je gurnuo u vatru moju generaciju. Zahvalan sam mu na tome. Mislim da je uradio veliku stvar za klub. Meni je žao što klub tada nije bio u boljoj finansijskoj situaciji. Svako od nas je morao da ode da bi klub mogao da funkcioniše. Meni je nevjerovatno drago da je grupa od nas četiri-pet koji smo zajedno krenuli kao klinci i koji smo prošli kroz sav taj haos na kraju isplivali na površinu. Kada vratim film unazad, sedam-osam godina, uložili smo svi puno truda i rada. Mnoge stvari moraju da se “namjeste” da bi stigao do ovog nivoa. Na kraju, svi smo stigli do reprezentacije.”
Po odlasku iz Crvene zvezde obreo se u Krasnodaru, a potom u praškoj Sparti. Odlazak u Prag, kaže, bio je pogrešan potez koji mu je, zamalo, doveo karijeru u ćorsokak. Ipak, stigao je poziv koji ga je, fudbalski, vratio u život.
“Monpelje je, možda, i najčudniji transfer. Svi su bili u šoku da ja maltene nisam igrao ozbiljno fudbal godinu dana, tokom boravka u Sparti, i da onda napravim iskorak u Ligu 1. Monpelje me je pratio dosta dugo, još kada sam bio u Zvezdi. Međutim, ja sam tada izabrao neki drugi put. Sada su došli u momentu kada sam bio na najnižoj tački u svojoj karijeri. Sve što sam tražio bila je šansa. Nisam imao nikakve druge prohtjeve. Ne znam da li ću ikada moći dovoljno da im se zahvalim. To je bila čista vjera u sebe i u ono što radim. Mogu da budem ponosan na sebe, što od prvih dana svoje karijere do danas, sve što sam uradio uradio sam isključivo zahvaljuči svom radu i trudu. Nikada me niko nije “gurao”, a Monpelje mi je u tom trenutku bio posljednja šansa za nešto ozbiljan.", iskreno će Ristić.
Dolaskom u Monpelje znao je je da mu ne preostaje ništa drugo nego da se, kao i do tada, marljivim radom, bori za sebe i svoju karijeru.
“Dolazak u Monpelje bio je i pritisak i motiv. Ipak, pritisak je uglavnom pozitivna stvar. Pritisak je nešto što te vodi, što te drži budnim, što te gura naprijed i drži na oprezu. Naravno, da nije lako. Svako veče ideš u krevet i motaju ti se iste misli, razmišljaš o tome da ti je to posljednja šansa. Jer, kad krene nizbrdo svi znamo kojim to putevima ide. Ali, te tri i po godine koje sam proveo u Monpeljeu cijelog sebe sam dao za fudbal, posvetio sam se sportu i jednostvano sve se vrati u životu.”, kaže Ristić.
Naredna stanica u fudbalskoj karijeri je Benfika. U Lisabonu je, očas posla, prihvačen kao da je u klubu već "sto godina".
“Na dobro se, čovjek, lako navikne. Nije mi bilo teško i privikao sam se brže nego što sam očekivao. Klub i sve oko kluba je na vrhunskom nivou. Sve je na zavidnom nivou profesionalnosti. Grad je zaista fenomenalan i vjerujem da je ovo početak jednog uspješnog puta. Benfika je veliki klub. Svjestan sam odgovornosti i obaveza koje sa sobom nosi igranje u ovom klubu, ali sam spreman za izazov.”, kaže Ristić.
