Златан Ибрахимовић, бивши шведски фудбалер, је у својој књизи детаљно описао како је остао без старијег брата Сапка.
Управо њему је посветио једну од тетоважа на тијелу.
"Не желим да размишљам какав ћу бити кад остарим и како ће старити моје тетоваже, намјерно сам их истетовирао на леђима да их не бих гледао. Немам тетоваже на ногама, ту су само ожиљци због мог стила игре и моје фудбалске историје. На руци сам истетовирао датум рођења мог брата Сапка који је умро у 42. години, 30. април 1973. Леукемија га је однијела за само 14 мјесеци зато не желим да размишљам о будућности и концентрисан сам искључиво само на овај тренутак, на садашњост", пише у књизи шведског нападача.
Наставио је у истом ритму.
"Покушавам да не протраћим ни секунде и трудим се да будем што је могуће ближи својим синовима и да проводим вријеме с њима и с људима које волим јер знам да живот лети и да је довољан један љекарски преглед да се све заувијек промијени", истиче Ибрахимовић, наводи Ало.
Открио је детаље борбе.
"Kад сам питао Сапка како је примијетио да је болестан, испричао ми је да је ходао улицом и да је одједном почео чудно да се осјећа, као да тоне у тротоар. Осјећао се као да је под водом, није могао да дише. Отишао је одмах у болницу и подвргнуо се низу претрага, њему нису ништа рекли. Наредног дана, љекар је назвао мог оца и све му испричао - питао га је каква је у питању леукемија и добио је одговор "агресивна", а нажалост стање се након почетних терапија није поправљало, штавише дјелује да му се само погоршало", прича популарни Ибра.
"Сапко је почео с терапијама, али му се стање у неколико мјесеци погоршало. Вратио сам се из Париза гдје сам играо и затекао га отеченог, без косе, већ се тешко кретао. Било ми је јако тешко да га гледам у таквом стању. Нисам био спреман. Морао је да пије гомилу лијекова како би се осјећао боље, али било је то тек накратко. Тата га је одвео у купатило па се вратио у дневни боравак и први пут ми признао: Нема наде. Погледао сам га и схватио озбиљност његовог погледа. Нисам могао да дишем, ни да прогутам. Али, како? Сапко ми је давао наду, а тата ми је одузимао. Са свом физичком снагом коју сам имао, са свим новцем, са свим познанствима, нисам могао ништа да учиним да помогнем брату. Осјећао сам се потпуно немоћно, као апсолутна нула. Био сам уништен", наводи Ибрахимовић.
Помака није било.
"Сапку се стање додатно погоршало, одвели смо га у једну установу, али је ту остао само седам дана. Није му одговарало. Тада је тата одлучио да га врати кући. Само што је он био исцрпљен од бола и напора којима је био изложен док је његовао сина, 24 сата дневно више од годину дана. Није се одвајао од њега ни на минуту. Ослабио је, више није могао ни да га подигне иако је Сапко већ тада био лаган као перце. Био је приморан да га врати на клинику. Kрећем према клиници, зовем тату, он излази из ње и креће ми у сусрет па заједно одлазимо до Сапкове собе. Већ је у коми. Неправилно дише. Тата ми објашњава да се продужавају интервали између једног и другог удисаја. Сједим у подножју кревета, али тешко ми је да погледам брата, не могу, само слушам дах који се продужава. Након 15 минута, тата говори: Ето, готово је... Шта? Не дише више", прича један од најбољих фудбалера Шведске.
"Сапко је сачекао да дођем па онда умро, желио је да будем ту, поред њега. Апсолутно сам убијеђен у то. Докасно сам спавао, доручковао без журбе радио све натенане, али он ме је чекао. Тек кад сам стигао, након десет минута, мој брат је удахнуо посљедњи пут. Тата устаје да би га покрио плахтом, а ја га заустављам: "Не, не дирај га. Нека неко други то уради", рекао је Ибра.
