Бивша српска тенисерка Бојана Јовановић у разговору за Мондо отворила је душу и говорила о паклу кроз који је прошла због здравствених проблема још у раном дјетињству.
Она је у првом разреду основне школе сазнала да има карцином недбубрежне жлијезде и тада је њена борба кренула.
- Дефинитивно је то сегмент мог живота који ме је највише обликовао и који сам ја дуго година покушавала да заборавим и одбацим. Сматрам да докле год одбацујемо дијелове себе да никада нећемо бити потпуни. Прије око годину-двије дана сам одлучила да причам више о томе, да бих људима дала мотивацију и подршку. У првом разреду основне, 2004. година, пред почетак првог разреда откривено је да имам неуробластом, то је карцином надбубрежне жлијезде. У новембру 2004. године сам први пут оперисана, па се болест вратила у априлу 2005. године и тада су ми одстранили лијеви бубрег и слезину - почела је причу за Мондо Бојана Јовановић, па у даху наставила:
- Тада креће моја највећа борба, повратак у школу. Прошла сам два-три циклуса хемотерапије и опадала ми је и коса. Проналажење мог идентитета послије основне школе био је неки мој највећи изазов, прошла сам кроз психичко и физичко злостављање у школи. Из ове перспективе могу да кажем да ми је драго, не осјећам жаљење, јесте ми било тешко, била сам изопштена из друштва и стварно, те ствари су имале доста посљедица на мене касније. И дан-данас се борим са неким стварима, да их ријешим и то је нормално. Не осјећам гнијев нити бијес према тој дјеци, разумијем их. Ни дјеца нису знала шта се мени дешава, вјерујем да све креће из куће, од родитеља. И они су кроз свашта пролазили. Породица и мој брат Иван одиграли су кључну улогу, он је две године старији од мене и био је мој главни заштитник. Родитељи су у четвртом или петом разреду хтјели да ме пребаце из школе, био је пакао у том периоду, али нисам хтио да бјежим од проблема.
Затим је открила како је даље текла њена борба.
- Завршила сам основну школу и временом су ствари кренуле да се мијењају. Дуго је оставило то посљедице. У вртићу сам била хиперактивно дијете, дружила сам се са свима, сви су ме знали, до момента што се издешавало, онда сам се повукла, била сам јако повучена, нисам хтјела да причам о себи, била сам затворена. Од треће, четврте године средње кренуло је да се мијења. Отац ми је ментални тренер, причали смо о тим стварима. На факултету сам кренула да се бавим психологијом, да се бавим својим траумама и да прихватим то, да видим то као своју снагу, не као слабост. Стално сам носила једнодјелне купаће, јер имам преко стомака велики ожиљак, било ме је срамота тога, зато што сам другачија. До момента када сам прихватила и рекла је*оте, то си ти, другачија си због тога. Права љепота данас је бити другачији. Уживам у свему томе сада, то ме максимално изградило и да ме то чини особом каква сам данас.
Сада добро зна колико је тешко било њеним родитељима.
- У том периоду нисам знала шта се дешава, нема поенте да малом дјетету причаш све детаље. Родитељи су мени прије шест-седам година испричали цијелу причу, мама је била са мном у болници, и тата је, али њој је било баш тешко да прича о томе. Разумијем све то боље из ове перспективе. Није се знало шта ће бити крајњи исход, било им је болно и они су схватили да желим да испричам своју причу и да мотивишем људе који пролазе кроз сличне или горе ситуације. Ако могу на било који начин да им будем та искрица на крају тунела - рекла је Бојана, а затим додала:
- И ја сам у том периоду крила неке ситуације у школи, нисам хтјела да родитељи буду повријеђени, потискивала сам неке ствари. Знала сам да су увијек ту за мене, да ћу имати подршку шта год да се деси. Доста дјеце то нема и проналазе ту утеху на друштвеним мрежама, кроз медије и слично и не пронађу увијек праву подршку. Фали људи који ће на неки прави начин и својим личним примером да им буду подршка.
Открила је и шта јој је помогло да крене даље.
- Доста људи ме то пита и није то један моменат, ништа се не деси преко ноћи. Неки људи то виде и кажу да је срећа и успех преко ноћи и ја не вјерујем у то. Све то су године рада и труда. И дан-данас радим на неким стварима, трудим се да побољшам то, мучим се и даље са неким стварима, далеко сам од савршене особе и сматрам да не постоји савршена особа. Те 2020. године била сам друга најбоља сениорка Србије у тенису. Тада ми се десила најозбиљнија повреда, лијеви ручни зглоб, била је и корона. Престала сам да играм професионалне турнире и 2022. године сам кренула више ствари да качим на друштвеним мрежама, Инстаграм ми је порастао, тада ме је Јанко Типсаревић позвао да идем на Малдиве и да будем тренер. Била сам тамо три-четири месец, била сам једини тренер тамо, нико није био из Србије, већ људи који су радили. Први моменат гдје сам отишла далеко од куће на дужи временски период и то ме некако натјерало, када си сам са собом, кренеш да размишљаш о неким стварима и шта можеш да урадиш. Неке лекције које сам највише схватила су били из највећих пораза, да ли из мечева или из животних ситуација. Тада кренемо да размишљамо стварно шта смо лоше урадили, шта би могли да побољшамо или промијенимо. Тај период ме додатно подстакао, кренула сам интензивније да се бавим психологијом и да се едукујем и да боље упознајем себе. тај период живота је једна од прекретница.
Бојана Јовановић у међувремену је завршила тениску каријеру, сада се бави паделом за који каже да је "заразан", веома је популарна на друштвеним мрежама, а комплетан интервју са њом можете прочитати на порталу Mondo.rs.
