И даље су ту, само су се прикрили – и чим им се учини да "падне ноћ" – из прашине и паучине екстремизма самозваних интелектуалаца и моралних и естетских предводника "праве селекције" људског рода излијећу острашћени примјери располућених мрзитеља да, ето, напишу "по коју" ни мање ни више него у неким од водећих информативних портала у Аустралији.
Мрзећи једну половину себе што не могу а да не признају успјех онима од којих би га најрадије одузели неким мандатом, или – у случају виђеном прије 2 године – "дискреционом одлуком", а надаље и један народ и све који дијеле парадигму културног "неукуса", овакви пост-пропагандисти у регресији једва су дочекали да анти-тениски "спинују" у тежак аут оно што је сваком пристојном човјеку побудило исту врсту коментара и критике поводом трапавог "дијеталног шовинистичког" испада водитеља Тонија Џонса против Новака Ђоковића и српских навијача на Каналу 9, иначе емитеру Аустралијан опена – и још важније – Олимпијских игара.
За оне који могу ово да поднесу, предлажемо вам да прочитате (већи дио) текста коментатора Сема Кленча на аустралијском порталу "Њуз" у преводу испод. И, будите сигурни, овдје је "свака случајност искључена", пише "Курир".
Новак Ђоковић – све што је супротно религијском искуству
"Ђоковић је у тенису остварио све, превазишао све највеће ривале – али нешто га и даље заобилази, и увијек ће.
Једном када се Новак Ђоковић повуче – око своје 57. године (под условом да његова надчовјечанска кољена и плућа постану налик онима обичног смртника), неће ми недостајати, ни најмање. Покушавао сам да схватим зашто.
Овај момак је без сумње најбољи тенисер свих времена, могао је да се повуче пре 3 године и да само по броју освојених слемова окончамо дебате. То што ради са рекетом понекад крши законе физике и вара чула. Ето, са 37. Година је побиједио Алкараза у 4 сета и одржао актуелним сан о освајању 11 титуле у Мелбурну И 25. Слема.
Требало би да се осјећате још увијек привилеговано да посматрате неког ко посједује такав запањујући таленат. Новакове преостале сезоне би требало да нам се чине драгоцјеним. Због чега онда његови наступи на терену изазивају сличну емотивну реакцију налик вађењу судова из машине за прање?
Ово нема везе са осјећањем припадности, иако ми је било криво када је Надал кренуо да крњи Федерера, сматрао да није фер да нечија доминација на једној подлози има толику важност – буквално као да је превара. И поред тога, искрено ми недостаје Надал, са његовим навикама, бубицама; призор бомбастичног форхенда и трзаја рекетом. Ма колико ми то тада сметало, пријало ми је да посматрам Федерерову неконсистентну елеганцију, Надалову бруталну одлучност – али не И Ђоковићеву метрономску савршеност.
2006. године Дејвид Фостер Валас је написао по мом мишљењу најбољи текст о спорту, насловљен "Роџер Федерер као религијско искуство". Ово је било на врхунцу његове владавине тенисом, прије него што су га Надал и Ђоковић претекли, поредивши га тада и са Мајклом Џорданом, Мухамедом Алијем... Заиста као да нешто постоји, квази-религиозно, док посматрате та чуда природе у њиховој течној акцији, као да су на другом нивоу еволуције у односу на све нас.
Ђоковићеви успеси припадају истој дискусији, али искуство посматрања њега – не. Он има изузетне врлине, статистичке рекорде које их потврђују – али, и поред тога, он је некако обичан, досадан?
Ако је бекхенд Жастин Енан поезија, Новаков је основна, немаштовита проза. Исто можете рећи за све његове ударце, његово кретање на терену, његов сервис и беспоштедан начин на који меље своје противнике. Све то је излуђујуће ефикасно и ефектно, али није веома интересантно.
Ово не значи да је лош тенисер, наравно. Нико на овој планети није био бољи у томе од Ђоковића, али његова игра је тријумф функције над формом – и то ускраћује тенис припадајуће чаролије. Федереров тенис је био ванземаљски, Надалов незаустављив – а гледајући Новаков тенис имате утисак да гледате преко рамена суровог инвестиционог банкара који слаже табеле. Табеле су му сјајне, корисне да се заради брдо пара – али нису забавне.
Чак и када је губио Федерер је чинио пуно тога што је могло да вас одушеви. Са друге стране, можете да гледате Новака како сатима вјежба свој тип савршености, одиграва невјероватне ударце без грешака. Климате потврдно главом, аплаудирате, сагласни сте да је то импресивно. Ако сте Србин, навијаћете – или ако сте неко чији укус није баш истанчан. И поред тога, нећете остати без даха, ништа што Волас описује у његовим текстовима нећете доживјети гледајући њега.
Његова личност такође није од помоћи. Он је Ерон Роџерс тениса – понекад генијалан, понекад провокативан, увијек емитујући чудне ставове. Он је анти-ваксер, као што смо открили током Короне. Вјерује у “исцјељујућу водицу”. Посљедње на његовом репертоару је магнетски “енергетски диск” који помаже код упале стомака.
Оно што желим да кажем је – он је чудак.
Ђоковић је свакако артикулисан и довољно увиђајан како би његови коментари послије мечева звучали традиционално прихватљиво – уз шта су његови интервјуи такође одлични (најбољи део његовг ПР репертоара), али вам се ипак чини да он више припада сцени “братских подкаста”, дружећи се са Џоом Роганом и Робертом Кенедијем док шире чудне здравствене теорије.
Уз то, воли да гунђа себи у браду између поена, лудачки гледа пут његових тренера, провоцира ненаклоњену публику – као да ужива у улози негативног стрип-јунака. Такође има склоност да ћопа или направи болни израз лица када ток меча крене да иде у корист противника, а да притом и даље успијева да спринта и клиже на све стране као свако нормално људско биће које се икада бавило тенисом.
Ништа од ових карактеристика му неће донијети пуно симпатија од обичног љубитеља тениса. Због тога се налазимо у неугодној ситуацији: Ђоковић је превагнуо у ривалитету Велике тројке, помрачио Федерера и Надала, али је много мање вољен него они. Његове редовне побједе постале су – досадне. А сада – достигавши врхунац у његовом спорту – постаје препрека његовом успјеху.
У годинама на заласку каријере спортског великана, често бисмо жељели да потраје још неку годину, бојећи се момента када ће се коначно и неизбјежно повући. Вољели бисмо да негира старост и одложи крај барем још мало.
У овом случају, ствари су потпуно другачије. Мало нам је доста Ђоковића, зар не? И када напокон оде и препусти терен млађим и занимљивијим звијездама, тенис ће утолико бити богатији.
