Трећи дан ни кап воде немају у Драгочају. Сналазе се како знају и умију. Наиђе и цистерна, па се пуне канте, бурад, здјеле. Најтеже је за пиће и купање.
Драган Крајишник је из Њемачке стигао на одмор. Дочекало га је туширање иза куће из буради. Велика брига је и како му се мајка сналази када они нису ту.
„Она је пензионер и срчани болесник, има баш проблем, јер је њој тешко да црпи воду из бунара, да се сналази. На овим температурама, вјерујте, она једва дише, а камоли да још мора да доноси воду, да иде да купује воду у трговини. Сада када смо ми ту, то није проблем, јер ми помажемо, али кажем, стварно је ружан осјећај, туширамо се иза куће, из буради“, рекао је Драган Крајишник, Драгочај.
И то није нова прича. У овом насељу већ деценијама муку муче с водом. Крајишник нам прича да управо то спутава повратак њега и породице из Њемачке. Кућу су изградили, али основних животних услова нема.
„Жељели би да овдје дјеца одрастају уз породицу, уз пријатеље. Међутим, ево дошли смо на годишњи одмор, имамо температуру од 40 Целзијуса, дјецу купамо на бунарићу, заљевамо их водом, као да смо у неком прошлом вијеку. То нас увијек одговори од те наше идеје о повратку, јер то је битно. Ми константно имамо проблем, ми причамо о води, али када имамо воде, немамо струје“, прича Крајишник.
Немају за основне потребе, па се о баштама и не мисли. Земља сува, испуцала. Много тога је кренуло да расте, али је упитно колико ће и хоће ли ичега од тога бити.
„Колико буде – буде, шта ја знам. Башту не заљевам, не могу заљевати“, каже Ратко из Драгочаја и додаје:
„Кућа ми је приоритет, купатило, санитарије и то, немам шта друго.“
И док је народ на врућини без капи воде, из „Водовода“ упозорења да би то могло да се настави. Позивају на штедњу. У исто вријеме, многи најављују протесте у борби за оно најосновније за живот - воду.
