Да би једна четворочлана породица у Републици Српској могла у данашње вријеме ући у пројекат куповине стана на кредит од рецимо 60 квадратних метара, неопходно је да има укупна мјесечна примања бар од 4.600 до 5.100 марака, минимум.
Показује ово математичка рачуница узимајући у обзир тренутне цијене станова у Републици Српској, али и минималне мјесечне трошкове којој су једној породици неопходни да би имала колико-толико нормалан живот.
Просјечна цијена једног квадратног метра стамбеног простора тренутно се креће око 2.300 марака. Бањалука је рекордер по том питању, јер један квадрат стамбеног простора у новоградњи кошта око 3.300 марака, а у неким случајевима и до 6.000.
Уколико се нека породица одлучи да уђе у ову авантуру те дигне кредит, наравно под условом да банка одобри толики износ како би купила бар 60 квадратних метара стамбеног простора, за исти ће морати искеширати од 138.000 до 200.000 марака, у зависности од мјеста у ком планирају ову куповину.
Ако претпоставимо да је нека породица успјела добити кредит на 20 година, за куповину стана по цијени од 2.300 марака, мјесечна рата ће износити око 700 марака. Уколико ову исту математику примијенимо на Бањалуку, у којој су станови, квадрати, скупљи за 40 одсто од овог просјека, онда мјесечна рата у наредних 20 година износи 1.260 марака. Ова рачуница је прављена под претпоставком да немате неки евентуални штек или дједовину, очевину коју би евентуално могли продати, како би бар дијелом покрили ову куповину.
Шта то у преводу значи? Како је “Глас Српске” већ анализирао у једном од прошлих бројева, једној четворочланој породици, а узимајући у обзир да је мјесечна синдикална корпа коју чине основне животне потрепштине и услуге - 2.540 марака, за неки нормалан живот потребно бар 3.800 марака мјесечних примања.
Да би ова породица наставила нормалним животом након куповине стана, а што поред редовне отплате подигнутог кредита значи и подмирење трошкова основних животних трошкова, требало би да има обезбијеђен мјесечни кућни буџет, односно примања од 4.800 до 5.300 марака.
Ако погледамо посљедње званичне податке да од 280.000 запослених у Републици Српској, више од 170.000 радника прима плату мању од просјечне која износи 1.270 марака, онда се може закључити да за добар дио грађана пројекат куповине стана представља својеврсну немогућу мисију, јер са својим мјесечним примањима, па и у случају да двоје раде, могу евентуално покрити само трошкове синдикалне потрошачке корпе. Све остало, значи и куповина стана, представља строги луксуз.
Уколико, међутим, нека породица сматра да је кредит велика обавеза и терет и одлучи се на штедњу како би прикупила рецимо 140.000 марака, требало би да у наредних 10 година за ту намјену са стране оставља бар 1.150 марака мјесечно. То фактички значи да би се поменутих 170.000 грађана Српске, који имају просјечна мјесечна примања, морали одрећи свега па и хране и плаћања рачуна да би за десет година могли купити стан.
Досадашње анализе показале су како су станове у Српској у посљедње двије године у највећој мјери куповали наши људи који живе у иностранству те они домаћи, бољег имовинског стања, као једну врсту инвестиције.
Показало се и да они млади брачни парови који купе стан у данашње вријеме, углавном имају и условно речено “малу помоћ” са стране, од родитеља, који зарад будућности своје дјеце продају очевину или неку другу некретнину. Потврдио је то за “Глас Српске” и директор агенције за некретнине “Ремакс” из Бањалуке Драган Милановић, наводећи како се у посљедње вријеме станови у највећем граду Српске у највећем броју купују за кеш.
- Када је ријеч о структури купаца, углавном се ради о грађанима Бањалуке, а ако би гледали у процентима то је око 50 одсто. Остатак чине људи из других средина, мањих, који себи или својој дјеци купују стан и то је негдје око 20 до 30 одсто, а остатак се односи на гајстарбајтере, који су Бањалуку препознали као интересантну инвестициону дестинацију за куповину стамбеног простора. Они на овај начин вишак стеченог капитала у иностранству желе сачувати кроз куповину станова, јер је и цијена најма већа него у неким другим и мањим срединама. Процијенили су да им је исплативије купити стан, него градити кућу коју је неопходно одржавати - Милановић.
Наводи и да је од прошле године у знатној мјери пала куповина стана на кредит, а главни разлог - раст каматних стопа, отежани услови задуживања због инфлације која је појела кућне буџете, али и наглог скока цијена некретнина. Када је ријеч о томе која је то најтраженија квадратура то су, према ријечима Милановића, мањи једнособни станови између 35 и 45 квадратних метара, које најчешће купују млађи брачни парови. На другом мјесту су станови између 50 и 60 квадрата, са двије спаваће собе. Најтеже се тренутно продају они који имају 90 квадрата и двије спаваће собе те су, како каже Милановић, инвеститори већ почели прилагођавати потребама тржишта, градећи мање станове које могу лакше продати.
