Правник Огњен Тадић написао је текст поводом 25. новембра.
Текст преносимо у цјелости:
Свако разуман сваког 25. новембра, од рата наовамо, постави једно логично питање: Како било ко може да повеже Котроманиће, Османлије, Аустроугаре, партизане, Зелене беретке и амерички Дејтонски мировни споразум, те да од свега тога направи прославу годишњице ЗАВНОБиХ-а?
Ко имало познаје историју, зна да су други побили прве, да су трећи побили друге (и исплатили купопродајну цијену БиХ другима), да су четврти побили оно што се 1941. године повампирило од трећих, да су пети побили четврте и да су шести покорили пете. Па ког ђавола онда неко има потребу да их све ставља у исти кош и од њих прави државотворни темељ БиХ? Одговор је врло јасан, па чак и логичан - преци оних који то све организују прво су од Котроманића пребјегли Османлијама, па од Османлија пребјегли Аустроугарима, па од Аустроугара пребјегли Карађорђевићима, па од Карађорђевића пребјегли Павелићу, па од Павелића пребјегли партизанима, па од партизана пребјегли исламистима, па од исламиста пребјегли Американцима, и Бог зна гдје ће се и да ли ће се икада зауставити. Логично је питање зашто онда уз истицање симбола од Котроманића, па до грба Жака Клајна, не истичу и симболе Краљевине Југославије и НДХ? То је због тога што им симбол Краљевине Југославије, двоглави орао, превише вуче на Србе, а симбол НДХ превише тукне на Хрвате. Организатори никако не могу да поднесу чињеницу да су Срби и Хрвати, свако на себи својствен начин, били господари Босне и Херцеговине, за разлику од муслимана или данашњих Бошњака, који то никада нису били. Да ипак оставимо симболе по страни и прокоментаришемо да ли је могуће успоставити било какву везу између ових периода, изузев дугог низа крвавих битака које су водили једни против других. Наравно, избјегавајући да се то претвори у широку расправу о историји.
Краљевска династија Котроманића преко стеченог краљевског достојанства била је крак династије Немањића. Она, дакле, не може имати и нема никакве везе са било чим што се дешавало овдје у вријеме Османлија и касније, а све до доласка Карађорђевића, који су преко румунске краљевске лозе крвно повезани с Немањићима, па тиме и с Котроманићима. Османлије немају никакве везе са “државношћу” БиХ, јер управо су они покорили и уништили краљевство Котроманића (краљевство “Срба Босне, Захумља, Западних страна, Доњих Краја, Усоре, Соли, Приморја и Подриња”), а у којој мјери су се односили преме БиХ као недржавотворном посједу, најбоље говори чињеница да су након анексије од Аустроугарске примили купопродајну цијену за продају БиХ у износу од 2,5 милиона турских фунти у злату.
О Аустроугарима нема потребе ни говорити. За разлику од њиховог односа према Угарској, Хрватској, Чешкој… БиХ никада нису до краја уврстили у свој унутрашњи устрој, јер би то значило проширење Аустроугарске нагодбе из 1867. године, него су је де фацто држали као анектирани посјед. Сва представа око Земаљског устава (статута) БиХ заправо је пропис којим се уређује како се људи и органи власти у БиХ имају понашати у односу на Министарство финансија Аустроугарске које је било надлежно за управљање у БиХ. У том документу се каже: “Босна и Херцеговина јесу једно јединствено засебно управно подручје, које стоји по закону од 22. фебруара 1880, држ. зак. л. бр. 18., уг. зак. чл. ВИ.: 1880, под одговорним водством и врховним надзирањем ц. и кр. заједничког министарства. Управљати земљом као и вршити и примјењивати законе дужност је земаљске владе за Босну и Херцеговину у Сарајеву. Она је подређена заједничком министарству, којему је повјерено водством босанско-херцеговачке управе, те му је одговорна за своје цјелокупно званично пословање”.
Тек у првој Југославији, у Уставу Краљевине СХС из 1921. године, БиХ се први пут појављује у неком уставу као дио уставних одредаба једне државе, и то у леге ференда смислу, јер се каже: “Законом о разграничењу области, Босна и Херцеговина ће се раздијелити у области у својим садашњим границама. Док се то законом не уреди, окрузи у Босни и Херцеговини важе као области. Спајање тих области врши се одлуком обласних скупштина дотичних области донијетом већином од 2/3 гласова у границама одређеним 3. ставом чл. 95. Устава. Поједине општине или срезови могу се из својих области излучити и припојити другој области у садашњим границама Босне и Херцеговине или изван њих, ако на то пристану њихова самоуправна представништва одлуком од 3/5 гласова и ту одлуку одобри Народна Скупштина” (чл. 135). У НДХ није постојао никакав посебан статус БиХ, а посљедично је и на њеној територији, као и на читавој територији НДХ суверен био италијански принц и краљ НДХ Аимоне Роберто Маргхерита Мариа Гиусепе Торино ди Савоиа, познатији као Томислав II. Тек од засједања ЗАВНОБиХ-а под руковођењем Војислава Кецмановића почиње прича о БиХ као субјекту и то унутар нове авнојевске Југославије. С тим догађајем од 25. новембра 1943. године никакву државотворну нит не остварује било ко други кога данашњи организатори прославе ЗАВНОБиХ-а на силу гурају под скуте тог бившег празника или избјегавају да помињу, попут Карађорђевића или НДХ.
Наравно, ту је и морални аспект читаве приче. Да ли је морално 1991/92. учинити све да буде уништена Југославија и завнобихска БиХ, а ради стварања исламске републике на Балкану, па када тај ратни циљ буде поражен и од стране Американаца и од стране Срба и Хрвата, онда се заклањати иза ЗАВНОБиХ-а и још на све то нас Србе чији су преци махом били састав партизанског покрета и ЗАВНОБиХ-а позивати да га заједно славимо? Рекао бих да није. Мени то личи на ситуацију у којој неко неком запали кућу, па га онда зове да заједно прослављају дан када је добијена грађевинска дозвола. Болесно, зар не?!
Због тога је у очима свакога ко држи до историје, сопственог достојанства и слуша разум, свака од тих посљератних прослава ЗАВНОБиХ-а у организацији данашњег политичког Сарајева, ништа друго него покушај да се легитимише један дуги и непрекинути низ вазалништва и подаништва - од Османлија до Американаца, и пропаст пројекта стварања исламске републике БиХ, а на то се не може пристати, јер би то значило да се ми одричемо наших предака и понижавамо све њихове жртве у борбама против свих набројаних окупатора наше Босне, нашег Захумља, нашег Подриња, наше Усоре, наших Соли, наших Доњих Краја, нашег Приморја, наших Западних Страна, све у свему нашег српског народа. Не иде то, рођаци!
