Политички фактори из федералног Сарајева и дио странаца покушаће да одрже тезу да овакав састав крњег Уставног суда БиХ може легално и легитимно дјеловати, те да није могуће наћи политичко и правно рјешење за одлазак страних судија и избор домаћих умјесто њих без претходне промјене Устава БиХ. Због тога је битно указати пажњу на двије необориве правне чињенице које у потпуност делегитимишу и као злонамјерну разоткривају њихову позицију.

Уставни суд БиХ мора имати девет судија

"Уставни суд Босне и Херцеговине ће имати девет чланова”. То дословно пише у чл. ВИ/1 Устава БиХ. Дакле, јасно је да их не може имати ни мање ни више од девет (9). Само са девет (9) чланова може се сматрати да Уставни суд БиХ има услове да функционише. Устав БиХ не допушта могућност да Уставни суд БиХ врши надлежности без девет (9) постојећих судија. Устав БиХ (чл. ВИ/2.а) каже “већина свих чланова суда ће чинити кворум”, али до заказивања сједнице и утврђивања кворума ни не може доћи уколико Уставни суд БиХ нема девет (9) чланова. Иако су деценијама покушавали да релативизују ову уставну одредбу, нико од оних ко је у томе учествовао није се усудио да делегитимише одлуке Уставног суда БиХ тиме што би број потребних судија за кворум и број потребних гласова за усвајање одлуке свео испод пет (5). Тако у важећим Правилима Уставног суда БиХ за кворум стоји “већина свих судија Уставног суда (најмање пет судија) чини кворум за одржавање Пленарне сједнице и сједнице Великог вијећа” (чл. 11. Правила), а за гласање “одлука Уставног суда у Пленарној сједници и Великом вијећу доноси се већином гласова од укупно девет судија Уставног суда” (чл. 42. Правила). И прије садашњих Правила било је истовјетно. Тако је у раније важећем Пословнику Уставног суда БиХ стајало да “суд одлучује у пленарној сједници” и “у Вијећу од пет судија” (чл. 7. Пословника) и то у пленарној сједници “већином гласова свих чланова Суда” (чл. 8. Пословника), а у Вијећу од пет судија једногласно (чл. 9. ст. 1. Пословника). Ту је и правило које постоји од самог почетка рада Уставног суда БиХ да уколико се на сједници раније Вијећа пет судија или сада Великог вијећа не може донијети одлука за коју гласа пет (5) судија, да онда предмет иде на Пленарну сједницу ради прибављања пет (5) гласова (чл. 9. ст. 1. Пословника и чл. 10. Правила). Уставни суд БиХ у својој пракси и правилима која више деценија доноси покушавао је да релативизује ову необориву правну чињеницу. Служио се фамозном одредбом из укинутог чл 39. Правила Уставног суда БиХ, по којој је на сједницама увијек морао бити присутан најмање један члан суда из Републике Српске, односно три из Федерације БиХ. Правдао се функционалношћу суда, да динамика и ефикасност рада суда баш не морају увијек зависити од тога да ли су изабране све судије до броја девет (9) и сл., али је и на том плану потпуно изгубио и легитимитет и легалитет када је 2023. године сам укинуо ту одредбу, те је ствар огољена до краја. Никакав другачији приступ који би наводно био инспирисан упоредним правом не може имати значај, јер уставног поретка какав је БиХ нигдје друго нема. Уставни суд БиХ је једна од институција из мировног споразума и као такав мора темељити свој легитимитет на репрезентативности гарантованој Уставом БиХ - пуни састав од девет (9) судија.

Поставља се и питање зашто су судије из Републике Српске под таквим условима учествовале до сада у раду суда и зашто се нису буниле против неуставног рада? Мора се рећи да су се буниле. Судија Златко Кнежевић је из протеста пријевремено и по свом захтјеву отишао у пензију (2023.), судија Крстан Симић је због објелодањивања криминалних радњи у суду избачен из суда од стране оних које је критиковао (2010.), судија Марко Арсовић поднио је оставку (2000.), судије Сњежана Савић и Витомир Поповић писале су бројне књиге, научне радове и јавне протесте, одржавали научне скупове због неуставног рада Уставног суда БиХ, судија Јово Росић се такође супростављао таквој пракси (преминуо 2006.)… Ништа од тога нису уважавале ни друге судије које су делегиране од стране Странке демократске акције, нити стране судије којима је очито било наређено да се понашају у складу са пословицом “нахрани псе и ништа не дирај”.

Ипак, прича је стигла до свог краја и данас је сасвим јасно да крњи састав Уставног суда БиХ дјелује неуставно вршећи надлежности Уставног суда БиХ који би у свом саставу морао имати девет (9) судија да би могао да врши уставне надлежности.

За одлазак страних судија није потребна промјена Устава БиХ

Република Српска нуди рјешење - доношење закона којим би стране судије биле замијењене. Друга страна тврди да то није могуће без промјене Устава БиХ. То није тачно. Необорива правна чињеница је да у Уставу БиХ стоји “за именовање након више од пет година након првобитног именовања судија, Парламентарна скупштина може предвидјети законом другачији метод селекције тројице судија одабраних од стране предсједника Европског суда за људска права” (чл. ВИ/1.д). Ову уставну одредбу, а која је уставни основ за доношење таквог закона, представници федералног Сарајева и дио странаца сматрају недовољном из два разлога. Први је што користе нетачан превод Устава БиХ објављен на интернет страници Уставног суда БиХ (иначе је утврђено да тај превод има више десетина грешака) у коме умјесто “…другачији метод селекције тројице судија одабраних од стране предсједника Европског суда…” стоји “… другачији начин избора троје судија које бира предсједник Европског суда…”. Због тога тврде да је без уставних промјена законом могуће само регулисати другачији начин на који би поново предсједник Европског суда бирао троје страних судија. Довољно је погледати оригинални текст на енглеском језику (“…method of selection of  the three judges selected by the President of the European Court…”) да би се закључило да Република Српске влада необоривим правним чињеницама, тј. да је Парламентарна скупштина БиХ овлашћена не само да донесе закон којим се стране судије мијењају домаћим судијама, него и да надлежност за избор домаћих судија одреди некој од домаћих институција. Друго што истичу је да би доношењем закона дошло до дерогације уставне одредбе по којој ово троје судија не би могли бити држављани БиХ или сусједних држава, јер у Уставу стоји да “судије, које бира предсједник Европског суда за људска права, неће бити држављани Босне и Херцеговине или које сусједне државе” (чл. ВИ/1.б). Необорива правна чињеница је то да нови закон не би дерогирао ову уставну одредбу, јер је основ за њено дерогирање већ предвиђен самим Уставом БиХ тако што сам Устав (de lege ferenda) предвиђа да постоји могућност да Парламентарна скупштина БиХ донесе закон којим престаје надлежност предсједника Европског суда, а самим тим и све остало што је везано за његову надлежност. Дакле, уколико представници федералног Сарајева и дио странаца не желе да стране судије замијене домаћим судијама, а што је обавеза из четрнаест тачака европских услова, онда нека се не позивају на право, нека јасно кажу да је то њихов политички став, а ми свакако знамо због чега је тај став такав какав јесте.

Република Српска је заштићена

Народна скупштина Републике Српске прошле године донијела је Закон о непримјењивању одлука Уставног суда Босне и Херцеговине. Закон је такав какав јесте просто због БиХ такве каквом су је послије Дејтона силом и преварама направили. Њиме је утврђено "одлука којом су Правила Уставног суда измјењена и одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине, донесене након измјена Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, неће се примјењивати и извршавати на територији Републике Српске“ (чл. 1. Закона), "одлуке из члана 1. овог закона неће се примјењивати и извршавати на територији Републике Српске док Парламентарна скупштина БиХ не донесе Закон о Уставном суду БиХ“, те "до доношења закона из става 1. овог члана, привремено се стављају ван снаге одредбе закона којим се прописује објављивање закона и других прописа Републике Српске, у дијелу који се односи на прописе и друге акте које доноси Уставни суд Босне и Херцеговине“ (чл. 2. Закона) и на крају "лица која су дужна да поступају по одредбама овог закона изузимају се од кривичне одговорности прописане кривичним законодавством БиХ, у погледу кривичних дјела у вези са извршењем овог закона и биће заштићена од институција Републике Српске“ (чл. 3. Закона).

Дакле, једино рјешење је договор о новом закону. До тада крњи Уставни суд БиХ не може да ради, јер без девет (9) судија нема легалитет и легитимитет. Док не дође до политичког договора рад судија крњег Уставног суда БиХ представља неуставно дјеловање и напад на уставни поредак БиХ, а Република Српска се све вријеме управо против тога бори.

Пратите нас и путем Вибера