Из масовне гробнице у црквеној порти у Брадини у данима послије напада на село и убистава српских цивила вириле су ноге и руке убијених мјештана, испричала је Јована Илић Вујичић која је тада имала непуних осам година.
Вујичићева се током обиљежавања 32 година од уништења и спаљивања овог и околних коњичких села, када је свирепо убијено 48 српских цивила, присјетила да су јој у нападу убијени отац, стриц, дјед, ујак, а да је она са мајком затворена у локалну школу.
"Сјећам се да су привукли били неке дрвене клупе и пријетили да ће да нас запале. Малтретирали су нас. Изводили људе и тукли, а жене прозивали да их силују. Сјећам се да је све горјело када смо изашле, чула се рика животиња, јер су и штале запалили", нагласила је Илић Вујичић.
Након тих страхота, Вујичићева је са мајком отишла у САД, одакле се породицом недавно вратила у Србију и настанила на Фрушкој гори.
Стоматолога Милана Жужу напад је затекао у локалној амбуланти у Брадини, гдје је са доктором Рељом Мркајићем и неколико сестара одведен у заробљеништво.
Жужа је рекао да је у логорима "Челебићи", "Мусала" и "3. мај" провео три мјесеца, а након тога више од десет мјесеци у кућном притвору.
"Прошао сам свакакве страхоте. Батине, шпалир и разна остала малтретирања. Тешко ми је да причам, али морам рећи да ме је спасио пријатељ друге вјере", навео је Жужа.
Испричао је да су му у нападу, у којем су учествовали његови бројни пацијенти, убијен отац, стриц, тетак и 12 чланова најближе фамилије, као и бројни другови.
"Док сам био у заробљеништву, жену и дјецу ми је спасио један пријатељ Хрват", рекао је Жужа.
Алексадар Глигоревић је са 17 година заробљен и одведен у "Мусалу", а отац у други логор, док су мајка и седмогодишња сестра биле у школи.
Неко вријеме су, каже, провеле и у "Мусали", док нису пустили жене, али му је мајка Ленка преминула од посљедица боравка у логору 1998. године.
У Цркви Вазнесења Господњег у Брадини, код Коњица, данас су обиљежене 32 године од страдања српског становништва у овом селу. Служена је литургија, а потом парастос за свирепо убијене мјештане, те положени вијенци на спомен-обиљежје.
Обиљежавању су присуствовали чланова породица страдалих, представници институција Републике Српске, источне Херцеговине, борачких организација и Савеза логораша, конзул Србије у Мостару.
Припадници муслиманских и хрватских снага напали су 25. маја 1992. године Брадину код Коњица, која је до посљедњег рата у БиХ била насељена већински српским становништвом, те убили 48 ненаоружаних српских цивила, а преостале су одвели у логоре или протјерали.
Опљачкали су, а потом и спалили све српске куће, као и Цркву Вазнесења Господњег, саграђену 1938. године.
У логорима Мусала и Челебићи убијена су још 22 мјештанина Брадине.
Масовна гробница пронађена је у порти Цркве Вазнесења Господњег. Најстарија жртва пронађена у масовној гробници била је осамдесетпетогодишња Паула Вукосава, а најмлађи једанаестогодишњи Срђан Жужа.
Преживјели Срби из Брадине сјећају се да је команда хрватске и бошњачке паравојске платила Роме који су убијене везали конопцима за ноге, а онда их коњима вукли до ископане јаме испред православне цркве у центру села и ту их бацали.
За три дана, од 25. до 27. маја 1992. године, у ту јаму бачено је 26 тијела.
Међу 48 убијених Срба у Брадини највише је чланова породице Куљанин, а страдали су Вујичићи, Мркајићи, Жуже, Куреши, Глигоревићи, Копривице, Драганићи и Живаци.
