ЦДПИ у тексту "Општи оквирни споразум за мир у БиХ - Услов за мир и стабилност у БиХ и региону" истиче да Република Српска, као уговорна страна и потписник свих анекса Дејтонског споразума, има обавезу и право да упркос терору и притисцима штити своје надлежности, као и права својих грађана гарантована Споразумом.

"Уколико се помоћу механизама на нивоу БиХ не обезбиједи заштита њених права, Република Српска задржава легитимно право да покрене одговарајуће правне и политичке кораке у складу са међународним правом, укључујући и излазак из Споразума, како би осигурала права својих грађана, стабилност своје територије, као и мир у региону", наведено је у тексту.

Дејтонски споразум као међународни уговор са обавезујућом снагом

ЦДПИ наглашава да уговорне стране, Република Српска и Федерација БиХ, задржавају посебна права и обавезе у односу на тумачење и спровођење Споразума, а Србија и Хрватска, као потписнице, такође су преузеле обавезу да осигурају његову пуну примјену.

Као стране које су настале раније /Српска прије ратних дешавања - 9. јануара 1992. године, а ФБиХ Вашингтонским споразумом - 18. марта 1994. године/ преговарале и усагласиле текст Споразума, Српска и ФБиХ задржавају право да га аутентично тумаче у складу са изворним одредбама, наводи се у анализи.

"Сви анекси Споразума, укључујући Анекс IV и Анекс X, имају једнаку правну снагу као и сам споразум, из чега произилази да се аутономија и надлежности ентитета не могу једнострано мијењати, те да се равноправност три конститутивна народа не може и не смије доводити у питање јер представља елементарни услов стабилности у БиХ", пише у тексту.

Конститутивност три народа у БиХ, додаје се у анализи, представља не само уставни, већ и међународноправни принцип, инкорпорисан у Анекс IV, а нарушавање овог принципа би директно угрозило цјелокупан правни поредак успостављен Споразумом. Свака активност која занемарује или негира овај принцип представља повреду међународног права.

У случају систематског кршења Споразума, ЦДПИ наводи да уговорне стране имају право да извијесте Савјет безбједности УН и субјекте међународног права, дипломатским активностима упозоре међународне актере на обавезу поштовања међународних уговора, траже заштиту пред међународним судовима, иницирају арбитражу у складу са Бечком конвенцијом, те остваре право на самоопредјељење у складу са чланом 1 тачка 2 и чланом 55 Повеље УН и у складу са Анексом И на Анекс IV, тачкама 7 и 8 посредством којих се Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима инкорпоришу у правни систем БиХ и директно примјењују.

"Дејтонски споразум је двојаке природе. Прво, он има међународноправни статус, као и његови анекси, јер је међународни уговор. Друго, Дејтонски споразум је извор унутрашњег права и темељ уставног поретка новостворене БиХ, коју чине два ентитета и три конститутивна народа. Модел консоцијативне демократије је уткан у темеље БиХ, што је један од услова регионалне стабилности. Успостављање механизама заштите, укључујући досљедну примјену принципа "pacta sunt servanda" /Уговори морају бити поштовани/, од виталног је значаја за очување права уговорних страна и дугорочну стабилност региона", пише у анализи.

Република Српска као потписник и гарант Дејтонског мировног споразума

За разлику од ФБиХ, Република Српска је, наводи се у тексту, и формално и суштински гарант Дејтонског споразума, јер њене институције непрекидно раде на заштити и спровођењу изворног Дејтонског споразума. Српска има право на овакву улогу јер има статус уговорне стране, а исти статус је имала и током преговарачког поступка који је претходио Споразуму.

Република Српска, додаје се у тексту, заједно са ФБиХ, била је једна од двије стране у преговорима који су довели до потписивања Споразума. Делегација Српске активно је учествовала у формулисању коначних одредби Споразума и свих његових анекса, те овластила СР Југославију да потпише Споразум у име и за рачун Републике Српске.

"Ниједна одредба Споразума, укључујући оне које чине Анекс IV /Устав БиХ/, није могла бити усвојена без сагласности представника Републике Српске. Као уговорна страна, Република Српска задржава право и обавезу да тумачи, спроводи и штити Дејтонски споразум", истиче ЦДПИ.

Као једна од уговорних страна, ЦДПИ наводи да Српска има обавезу да тумачи и штити Дејтонски споразум, као и све његове анексе, осигуравајући поштовање њиховог изворног текста на који су све стране дале сагласност, затим штити аутономију и надлежности ентитета које су гарантоване Споразумом и Уставом БиХ, те да покрене правне механизме у случају кршења Споразума, укључујући међународне арбитраже, а у случају круцијалног кршења Споразума и усљед новонасталих околности у складу са Бечком конвенцијом, размотри могућност изласка из Споразума уколико права загарантована уговором више не могу бити заштићена унутар институција БиХ.

У тексту се подсјећа да су ентитети Република Српска и Федерација БиХ потписници свих анекса Дејтонског споразума и истовремено су државноправни субјекти који су одговорни за спровођење Споразума, као и за очување мира и стабилности у БиХ и региону.

"Анексом IV, који има двоструки карактер међународног уговора и Устава БиХ, гарантована је аутономија ентитета као и претпоставка надлежности у корист ентитета. Ентитети су свој суверенитет унијели у дејтонску БиХ и дјелимично га пренијели на ниво БиХ. Ниједна промјена надлежности ентитета или уставне структуре БиХ није могућа без њихове сагласности, јер би то представљало грубо кршење уговора", истиче ЦДПИ.

Ограничење мандата високог представника

ЦДПИ наводи да је мандат високог представника, дефинисан Анексом X, ограничен на спровођење цивилног дијела Споразума и да бонска овлашћења не постоје.

"Бонска овлашћења су усвојена без сагласности уговорних страна, на састанку неформалне групе назване Савјет за спровођење мира, која није дејтонска категорија нити је предвиђена релевантном резолуцијом Савјета безбједности УН", наглашава ЦДПИ.

Према члану 78 Повеље УН којом се забрањује старатељство над државом чланицом УН, према одредбама Дејтонског споразума, Резолуције 1031 Савјета безбједности УН и међународног права, високи представник нема право да врши улогу старатеља, тутора или управника над БиХ нити може мијењати законе или нарушавати уставну структуру БиХ.

Бечка конвенција о измјенама међународних уговора

ЦДПИ наводи да, према члану 39 Бечке конвенције о праву међународних уговора, измјене међународних уговора могу се вршити само уз сагласност свих уговорних страна.

У анализи се истиче да Република Српска, као страна која је преговарала и потписала све анексе Дејтонског споразума, има право да одобри или одбаци било какве измјене, те има право и обавезу да тумачи, примјењује и брани Споразум, а њен статус чувара Споразума утемељен је на међународним правним принципима, укључујући Бечку конвенцију и принцип "pacta sunt servanda".

Одговорност међународних актера

На основу правног поретка дефинисаног Дејтонским споразумом и његовим анексима, одговорност међународних актера у примјени и тумачењу овог међународног уговора јасно је ограничена правилима међународног права и мандатом Савјета безбједности УН.

ЦДПИ истиче да је мандат високог представника утврђен Анексом X и Резолуцијом 1031 Савјета безбједности УН, те сваки акт, свако понашање, дјеловање или спроведен поступак који нису у складу са тим анексом представљају грубо кршење међународног права.

"Савјет безбједности УН је једини легитимни орган надлежан за надзор над примјеном Споразума. Ниједна међународна организација, институција /нпр. Венецијанска комисија, Европска комисија, Европски суд за људска права/ или држава не могу дјеловати супротно мандату Савјета безбједности", наводе из ЦДПИ и додају да сваки субјекат међународног права који дјелује супротно Споразуму може бити позван на одговорност пред међународним судовима.

Улога високог представника

ЦДПИ наглашава у тексту да Анекс X јасно ограничава улогу високог представника на спровођење цивилног дијела Споразума и да та улога не претпоставља и не прејудицира законодавна и извршна овлашћења, као ни могућност мијењања уставног поретка БиХ. Бонска овлашћења, додаје се у тексту, која нису дио Споразума нити подржана резолуцијом Савјета безбједности УН, правно су ништавна.

"Кристијан Шмит, који дјелује као нелегитимни и неизабрани високи представник без мандата Савјета безбједности, директно крши Споразум. СР Њемачка, која подржава Шмита, сноси одговорност за кршење међународног права. Подршка СР Њемачке може се тумачити као акт интервенције којом се нарушава суверенитет БиХ и угрожава стабилност у региону", истиче ЦДПИ.

У ЦДПИ сматрају да дјеловање међународних субјеката мора бити у складу са општеприхваћеним правилима међународног права, чији је саставни дио и Дејтонски споразум, као и Резолуција 1031 Савјета безбједности УН, а свако другачије понашање представља кршење међународног права и подрива мир у БиХ. Република Српска има право и обавезу да захтијева поштовање Споразума и да иницира правне мјере у случају његовог кршења.

Савезна Република Њемачка и дјеловање њеног дипломате Шмита

ЦДПИ у тексту наглашава да Република Српска, као уговорна страна Дејтонског споразума основано доводи у питање легитимитет и дјеловање Шмита, који дјелује као високи представник без потврде Савјета безбједности УН и супротно изричитој вољи Српске као стране потписнице Анекса X, која је формално изражена у закључцима Народне скупштине Српске од 10. марта 2021. године.

"Шмит није именован резолуцијом Савјета безбједности УН, што је обавезна процедура према којој су потврђивани и његови претходници. Одсуство резолуције указује на недостатак консензуса у Савјету безбједности, што значи да Шмит нема правни основ да обавља функцију високог представника. Његово дјеловање без формалног мандата представља тешко кршење Анекса X Споразума и Резолуције 1031 Савјета безбједности", наводи се у анализи.

У тексту пише да Њемачка подржава Шмита искључиво на основу његовог дипломатског статуса, чиме свјесно игнорише чињеницу да није именован у складу са процедуром утврђеном Споразумом.

"Подршка Њемачке представља саучесништво у кршењу међународног права и угрожавању суверенитета и уставног поретка БиХ. Овакве радње су директно мијешање у унутрашње послове БиХ, што је супротно Повељи УН и принципима суверенитета државе", наводи ЦДПИ.

ЦДПИ наглашава да дјеловање Шмита и подршка Њемачке представљају вишеструко кршење међународног права, укључујући кршење Анекса ИВ и X, који имају статус међународних уговора, затим подривање мира и стабилности и уставног поретка БиХ, што може довести до дестабилизације региона и успорити европски пут држава региона, те нелегитимно преузимање овлашћења која нису предвиђена Споразумом /нпр. преузимање и узурпирање уставотворне и законодавне функције; политички прогони „неподобних“ личности…/

У тексту се наводи да подршка Шмиту од Њемачке доводи у питање суверенитет и интегритет БиХ, а овакво дјеловање може се тумачити као облик неоколонијалне или административне интервенције, с обзиром на то да нарушава права уговорних страна Споразума и уставни поредак БиХ.

"Кршење међународног права од Шмита и Савезне Републике Њемачке представља озбиљну пријетњу стабилности БиХ и региона. Република Српска има право да затражи одговорност ових актера пред међународним институцијама, укључујући Савјет безбједности УН, Међународни суд правде и друге релевантне органе", наводи ЦДПИ.

Из ЦДПИ наглашавају да ниједан дио Дејтонског споразума, укључујући Анекс IV /Устав БиХ/ и Анекс X /Мандат високог представника/, не може бити једнострано измијењен, тумачен или одбачен од било којег домаћег или међународног субјекта.

"Принцип 'pacta sunt servanda' налаже да сви субјекти, укључујући све конститутивне елементе, али и појединце, морају поштовати обавезе које проистичу из међународних уговора. Свако кршење Споразума представља озбиљну повреду међународног права и угрожава стабилност у БиХ", наводи се у анализи.

ЦДПИ наглашава да су конститутивни народи и појединци дужни да се придржавају закона и правила која су у складу са Споразумом, јер сваки покушај заобилажења или непоштовања Споразума подрива међународни поредак и правну сигурност.

"Сваки појединац има право и обавезу да се, демократским средствима супротстави свим једностраним покушајима измјена Споразума, јер такви потези нарушавају правну и политичку стабилност. Кршење права народа и појединца кроз нарушавање Споразума директно угрожава основна људска права гарантована Универзалном декларацијом о људским правима /1948/ и Међународним пактом о грађанским и политичким правима /1966/", пише у тексту.

У тексту се подсјећа да су институције БиХ дужне да поштују уговорену и договорену уставну структуру, државно уређење и расподјелу надлежности између БиХ и ентитета, а заједничке институције морају поступати у доброј вјери и у складу са међународним правом и изворним текстом Споразума.

"Уставни суд, дефинисан Анексом IV, дужан је да штити и тумачи Устав БиХ у складу са изворним одредбама Споразума. Прекорачење мандата, као и доношење одлука које нарушавају аутономију ентитета представљају кршење Споразума, наводи се у тексту.

ЦДПИ наглашава да Суд и Тужилаштво БиХ, иако нису дејтонске категорије, морају поступати у складу са уставним оквиром који је дефинисан Споразумом, те да се политички мотивисаним поступцима усмјереним против представника институција Републике Српске директно крше права која Српска има као уговорна страна.

"Институције Републике Српске и Федерације БиХ, као и конститутивни народи, имају обавезу да штите своја права и аутономију дефинисану Споразумом. Њихово дјеловање мора бити у складу са изворним текстом Споразума, укључујући отпор наметнутим одлукама које су супротне његовим одредбама. Домаћи актери, укључујући институције или појединце, који нарушавају Споразум, одговорни су за кршење међународног права и подривање правног поретка. Свако дјеловање противно Споразуму, било на нивоу институција БиХ или ентитета, мора бити предмет одговорности у складу са међународним правом", наглашава ЦДПИ.

Република Српска је, истиче се у тексту, у обавези да се супротстави било каквом дјеловању које угрожава права српског конститутивног народа и њених грађана или којим се угрожава аутономија ентитета.

ЦДПИ наглашава да Република Српска, као једна од уговорних страна Споразума, има специфична права и обавезе дефинисане Споразумом и међународним правом.

"У случају исцрпљивања свих институционалних и политичких механизама унутар БиХ, Република Српска може размотрити правне и политичке кораке, укључујући обраћање међународним организацијама, попут УН или Међународног суда правде, те покретање питања редефинисања или изласка из Споразума у складу са члановима 60 и 62 Бечке конвенције о праву међународних уговора", наводи се у тексту.

Према члану 60 Бечке конвенције о праву међународних уговора, ако једна страна крши одредбе уговора, друге стране имају право да траже привремену суспензију својих обавеза и ревизију или повлачење из уговора ако је повреда значајна и онемогућава остваривање основне сврхе Споразума.

"Систематско кршење Споразума, посебно Анекса IV и X од институција БиХ, високог представника и других међународних актера, представља `битну повреду` уговора", наводе из ЦДПИ.

Према члану 62, ако су околности које су биле кључне за постизање уговора значајно промијењене, страна може тражити раскид уговора.

"Ако ентитети не могу остварити права гарантована Споразумом због систематских кршења, Република Српска може констатовати да је дошло до фундаменталне промјене околности које оправдавају ревизију или раскид Споразума", истиче ЦДПИ.

Грађани Републике Српске имају обавезу да поштују Споразум у изворном облику, да захтијевају заштиту сопствених права, да подржавају институције Српске у заштити права, те су су слободни и дужни да на демократски начин подрже правне и политичке иницијативе које имају за циљ заштиту њихових права и права Републике у складу са Споразумом, наводи се у тексту који је објављен и на сајту ЦДПИ.

Пратите нас и путем Вибера