Предсједавајући Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа на подручју Сребренице од 1992. до 1995. године Гидеон Грајф у ауторском тексту за "Велтвохе" објаснио је зашто у Сребреници није био геноцид.
Текст објављен у "Велтвохеу" преносимо у цјелости:
Извјештај наше комисије је усаглашен, прихваћен и потписан од стране свих чланова комисије. То значи да извјештај има колективно ауторство свих чланова Комисије, а не појединца, па макар он био и предсједник. Поносан сам што сам имао прилику да радим са таквом групом изузетних људи и стручњака свјетске класе.
Током нашег двогодишњег истраживачког рада, открили смо да су се на подручју Сребренице догодила два велика масакра током грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992. и 1995. године. Први се догодио у периоду од априла 1992. до априла 1993. године над српским становништвом, други од 14. до 16. јула на највећој групи заробљених босанских војника активних и резервних трупа 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине.
Иако је термин "геноцид" широко познат, није постојао прије доласка нацистичког режима на власт. Винстон Черчил је 1941. године описао злочине које су починили нацисти током инвазије на Русију као "злочин без имена“. Тек 1944. пољско-јеврејски адвокат Рафаел Лемкин (1900–1959) уводи термин "геноцид” у својој књизи "Владање Осовине у окупираној Европи”, у којој је описао уништавање националних и етничких група, укључујући масовно документовано убиство европских Јевреја. Комбиновао је ријечи гено, грчку ријеч за расу или племе, и циде, латинску ријеч за убијање.
У својој резолуцији 96 (1) од 11. децембра 1946. године, Генерална скупштина Уједињених нација је прогласила да је "геноцид“ злочин по међународном праву, супротан духу и циљевима Уједињених нација и осуђен од цивилизованог свијета.
Двије године касније, Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида једногласно је ратификовала Генерална скупштина Уједињених нација и усвојила Генерална скупштина као Резолуцију 260 9. децембра 1948. године. Конвенција је ступила на снагу 12. јануара 1951. године. Свим државама учесницама се препоручује да спријече и казне геноцид у рату и миру.
Члан 2. Конвенције дефинише геноцид на сљедећи начин: "За потребе ове конвенције, геноцид означава било које од сљедећих дјела почињених са намјером да се уништи, у цјелини или дјелимично, национална, етничка, расна или вјерска група као таква: (а) убијање чланова групе; (б) наношење озбиљне физичке или психичке повреде члановима групе; (ц) намјерно наметање животних услова с намјером да доведу до физичког уништења групе у цјелости или дјелимично; (д) наметање мјера за спречавање рађања унутар групе; (е) Принудно премјештање дјеце из групе у другу групу”.
Према овом члану, геноцид садржи два конститутивна елемента: физички елемент, односно почињено дјело, и психички елемент. Ова два елемента су повезана, чак и ако су аналитички различити. "Намера да се уништи, у цјелини или дјелимично, национална, етничка, расна или вјерска група као таква“ је суштинска карактеристика геноцида, која га разликује од других тешких злочина.
Према члану 4 Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), геноцид се састоји од намјерног уништавања "националне, етничке, расне или вјерске групе“.
Ово је био један од најконтроверзнијих аспеката дефиниције геноцида. Критичари су се жалили на ограничен обим дефиниције и искљученост политичких и других група и предложили амандман за проширење обима. Или су тврдили да судије треба да усвоје динамично тумачење одредбе. Међутим, када су државе имале прилику да ревидирају дефиницију на Римској конференцији у јуну и јулу 1998. године, одлучиле су да реафирмишу текст који је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација педесетак година раније.
Гледајући бројке, чини се упитним да је значајан дио муслиманског становништва Босне збрисан убиством неколико хиљада мушкараца. Према демографској јединици МКСЈ, процјењује се да је 69,8 одсто или 25.609 цивила убијених у рату у БиХ били Муслимани (од 42.501 војних смрти), док су Срби имали 7.480 погинулих цивила (15.299 војних смрти), а Хрвати 1.675 цивила. (7.183 погинулих војника), укупно 104.732 погинулих, распоређених међу Хрватима (8,5 одсто), Србима (21,7 одсто), Муслиманима (65 одсто) и осталима (4,8 одсто). Током читавог рата у Босни убијено је 1,32 одсто муслимана. У Сребреници је убијено мање од 0,4 одсто муслиманског становништва. Удио муслимана у укупном становништву Босне и Херцеговине се током рата заправо повећао. И на српској и на муслиманској страни било је око два пута више војних жртава него цивилних; на хрватској страни тај однос је био још већи. Ово јасно представља аргумент против облика геноцида који би захтијевао много већу укупну стопу смртности и много већи број убијених цивила.
Класични геноциди 20. вијека – геноциди европских Јевреја и руандских Тутсија – су значајни по свом инсистирању на убијању жена и дјеце како би се осигурало да та група буде заиста истријебљена. Питање, међутим, није да ли је масакр војно способних мушкараца и дјечака заиста уништио муслимане у Сребреници. Злочин геноцида не захтијева исход и судови нису дужни утврдити да ли је стварни метод добро одабран. Међутим, ако је техника геноцида некомплетна и можда нелогична, то ће изазвати сумњу да ли је заиста постојала намјера или не. Злочини почињени у Сребреници у јулу 1995. године свакако се могу описати као “злочини против човјечности”. Међутим, чини се да називање тога "геноцидом“ неоправдано искривљује дефиницију.
Након оцјене чињеница о масакру, не може се утврдити конкретна намјера да се становништво Сребренице као такво истријеби. Не постоји очигледна намјера да се уништи цјелокупно муслиманско становништво. Убиство неколико хиљада ратних заробљеника и неколико стотина војно способних мушкараца из региона Сребренице не би дало никакву општу предност српском руководству, јер је претпостављало да ће подручје енклаве бити припојено Републици Српској као дио мировних преговора у току. То би ионако спријечило муслиманско становништво да се врати у Сребреницу, чак и да су војно способни мушкарци из енклаве остали неповријеђени. Велики број припадника колоне коју чине активни и резервни састави 28. дивизије Армије БиХ такође сугерише да су многи борци долазили са подручја ван Сребренице, тако да колона не представља групу војно способних мушкараца из Сребренице. Такође је јасно да до 12. јула 1995. године није било наредбе да се побију сви заробљени муслимани. Вијећа Трибунала су се увјерила да је такав налог морао бити дат сутрадан.
Геноцид као такав није се могао десити у Босни. Будући да злочин геноцида, по својој природи, претпоставља намјеру да се уништи барем значајан дио одређене групе, геноцид као такав може се десити само када је значајан дио одређене групе физички уништен. Ово уништење се мора утврдити као објективна чињеница. Као што је већ поменуто, "значајан удио” не мора да се мјери укупним бројем жртава, иако је ово увијек први примијењен тест. Ад хок истрјебљење мање од 0,4 посто муслиманског становништва Босне и Херцеговине у року од неколико дана не значи да је дошло до геноцида над цијелом групом.
На крају, неколико ријечи о ономе што сматрам једним од главних достигнућа и утицаја рада Комисије и објављивања нашег извјештаја. Колико смо ми, чланови Комисије, касније могли да утврдимо, након објављивања нашег извјештаја, нико у Републици Српској и Србији није негирао злочин почињен у јулу 1995. године. Нажалост, констатујемо да са друге стране нико, званично или незванично, није био вољан да призна масовне и систематске злочине муслиманске војске над српским становништвом. У овом контексту, кључно је истаћи да је једна од основних цивилизацијских вриједности слобода академског и професионалног истраживања историјских догађаја и слобода ума, ма колико они били контроверзни и болни. Важно је разумјети да пропаганда увијек покушава да спријечи академско преиспитивање својих наратива медијске политике на сваки могући начин".
Проф. др Гидеон Грајф је израелски историчар и истраживач холокауста са фокусом на концентрациони логор и логор за истребљење Аушвиц-Биркенау/"Сондеркомандо“ и Холокауст у Југославији/логор Јасеновац
