Оригинални документ Дејтонског мировног споразума, тачније, његов Анекс 10 у оригиналној верзији, темељ је судског поступка против Милорада Додика и Милоша Лукића. Ако некоме можда још увијек није јасно због чега, па због тога што Анекс 10 говори о надлежностима високог представника који нема право да намеће законе већ је задужен да се бави цивилним аспектима споразума. То онда значи и да Кристијан Шмит, кога Српска свакако не признаје, није имао право да наметне закон због чијег непоштивања се сада води процес против Додика и Лукића.
Ево и конкретно зашто је толико важан тај Анекс 10, и то баш оригинал, јер су се многе верзије по интернету изгубиле у преводу и подложне су разним тумачењима. У њему пише: У погледу сложености са којима су суочене, стране, а то су БиХ, Савезна Република Југославија, Хрватска, Федерација и Република Српска, траже постављање Високог представника који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација, како би помогао странама у њиховим напорима да мобилишу те, по потреби, координишу активностима организација и агенција које су укључене у цивилне аспекте мировног рјешења, извршавајући наведене задатке, на начин на који му је то повјерено резолуцијама Савјета безбједности УН-а. Шта је овдје спорно? Тражи се постављање човјека који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности Уједињених нација. Да ли је Шмит тако именован? Није. Да ли постоји резолуција УН-а за његово именовање? Не постоји. Даље: да помогне странама у извршавању цивилних аспеката споразума, на начин како му је повјерено резолуцијама УН-а. Коме је Шмит помогао? Никоме. Да извршава задатке на начин на који му је то повјерено резолуцијама УН. Постоје ли оне? Не постоје.
Наредни члан 2. Анекса 10. прецизира „задатке“ које ће, у циљу помоћи странама, обављати високи представник постављен на њихов захтјев. Да ли је Шмит постављен на захтјев БиХ, Србије, Хрватске, Федерације или Републике Српске? Наравно да није. Поставила га је група амбасадора која дјелује у оквиру Савјета за провођење мира који се нигдје не помиње у Споразуму. Тај члан 2, под називом „мандат и методе координације и сарадње“ дефинише стриктно ограничен мандат, на основу ког високи представник има обавезу да учествује у активностима цивилне проведбе споразума, и да „прати”, „одржава блиске контакте са странама”, „помаже”, „учествује на састанцима”, „даје смјернице“ и „извјештава”, координише активности цивилних организација… Коначно, једина надлежност која је експлицитно додијељена високом представнику Анексом 10. јесте надлежност за тумачење „овог Споразума о спровођењу цивилног дијела споразума. А овај несрећник из Њемачке намеће законе, пријети, одређује, смјењује, поставља... Па чему онда служе институције ове БиХ? Што се излази на изборе? Зашто се доносе закони кад све ово набројано може да поништи неки Кристијан Шмит? Ненормално је и вријеђа интелигенцију. Они у БиХ којима је све ово у реду и који мисле да Нијемац треба тако да ради, најмање воле ту БиХ и ваљало би кад би схватили да на овај начин она није држава већ класична колонија. И зато је судски процес чиста фарса. Политички је јер је покренут због непоштивања наметнутог закона кога је наметнуо човјек који на то нема право. А тужени су они који су поштовали законе. Невјероватан апсурд.
Суманутости се виде и чују сваки пут у судници, током рочишта против Додика и Лукића. Замислите каква је то, да не кажемо шта, када инспектори СИПА од Тужилаштва добију задатак да на страници Уједињених нација пронађу Дејтонски споразум у коме је, наравно, и Анекс 10. О томе су свједочили и рекли како га на тој страници нису нашли. Па још праве селфије и сликају компјутер да докажу како су они то тражили. Људи, је ли реално ово? Онда су добили и задатак да преслушавају Додикове и Лукићеве изјаве на сајтовима појединих телевизија. Невјероватно каква истрага. И да све испадне још јадније, наредбе Тужилаштва несрећним инспекторима СИПА, и њихова истрага, одрађене су након што је процес почео.
Тешка фарса је овај судски процес и то се све више доказује на сваком новом рочишту.
Сумануто је и помислити да би ико на свијету потписао било какав споразум који неком странцу даје овлашћења да, уствари, води једну земљу. Како уопште објаснити некоме да постоји нека земља у којој страни држављанин намеће законе, руши читав један систем кога је успоставио тај исти споразум, сам себи додјељује овлашћења и одлучује да нема одговорности, укида одлуке, он одлучује о свему, кажњава појединце... Па како то може бити нормално, понављамо, ко би нормалан пристао да потпише такво нешто? И на крају, још једна ствар која пише у Дејтонском споразуму: ови који су га потписали даће високом представнику привилегије и имунитете према Бечкој конвенцији о дипломатским односима. А у тој конвенцији најважнија ствар у овом контексту је члан 41 у коме пише: Не дирајући и њихове привилегије и имунитете, сва лица која уживају те привилегије и имунитете, дужна су да поштују законе и прописе државе код које се акредитује. Та лица су, такође, дужна да се не мијешају у унутрашње ствари те државе. И шта ћемо сад кад се Шмит умијешао у све и свашта и поставио се као врховни поглавар ове колоније? Смијешан је ко год каже да је БиХ озбиљна држава.
