Историја и савременост БиХ у тој мјери руше илузије о цјеловитој, јединственој, мулти-култи држави, да се иоле упућени питају како је неком такво нешто уопште могло да падне на памет као рационалан пројекат, наводи професор емеритус Ненад Кецмановић.
Кецмановић у ауторском чланку за београдску "Политику" наводи да, не улазећи у мотиве протектората, инспирација за јединствену БиХ може само да буде социјалистичка БиХ.
Тако Кецмановић види Савјет за спровођење мира у БиХ као замјену за политбиро Централног комитета Савеза комуниста БиХ, високог представника за генералног секретара, демократију за компартијски демократски централизам.
Кецмановић наводи да има и "код босанских домаћина" истомишљеника који вјерују да би, да је социјализам потрајао, дошло до амалгамисања три народа у једну босанску наднацију или бар рађања босанског патриотизма.
- Нешто од тога у траговима можда се и јесте било зачело, али таман колико и југословенски патриотизам код Словенаца и Хрвата. Нужан услов био је минималан капитал повјерења који се трансформисао у максимално неповјерење, какво није постојало ни 1914. и 1941. године - истиче Кецмановић.
Он сматра да је социјализам и потрајао тешко да би било другачије, кад већ није било вијековима уназад.
Кецмановић наводи да се историја БиХ може пратити не само као континуитет мира и сарадње три народа, прекиданих окупацијама и ратовима, него и као континуитет антагонистичке коегзистенције и ратова, прекиданих интервалима мирољубиве коегзистенције.
Он подсјећа да је српски академик Милорад Екмечић узалуд објашњавао да у БиХ постоје три националне историје и културе.
Андрићеву "танку линију која у Босни дели љубав од мржње", како наводи Кецмановић, ваља тумачити не само као истовременост крајности, која не иде између људи него кроз људе, него и као непредвидиву наизмјеничност опасну по стотине хиљада живота, зато што, како каже Андрић, "на граници Босне престаје свака логика".
- Сеоски "комшилук" и градска "раја" који су израсли у мит спонтане интеграције становништва у БиХ одоздо, без обзира на вјеру и нацију, те званичну политику одозго, функционисали су само на локалном микронивоу и никад нису зауставили опште националне обрачуне - наводи Кецмановић.
Он указује да чак ни највиши домети БиХ, као што су 1.000 школа, 1.000 километара путева, гасификација пријестонице, "Енергоинвест", "Шипад", "Агрокомерц", Зимске олимпијске игре, "Доли бел" и "Дервиш и смрт", "Бијело дугме", "Топ листа надреалиста", севдалинке на Илиџи, нису успјели да интегришу републичко друштво. Нису се сви једнако радовали и поносили, па Микулић није постао босански Тито", указује Кецмановић.
Кецмановић наводи да и Срби и Хрвати воле БиХ, али "у дијеловима територије од укупно 75 одсто, а Бошњаци је воле у цјелини, али с територије од 25 одсто".
- Ако им НАТО у некој босанској "олуји" силом "не врати" ту , како они кажу, "привремено окупирану територију", а Трамп неће, у "другом полувремену грађанског рата", који призивају, ризикују и тај фртаљ БиХ, јер матице би опет притекле "дијаспори" - наводи Кецмановић.
Како додаје Кецмановић, остаје да сањају да ће Срби сами отићи преко Дрине.
Он истиче да је узајамним етничким чишћењем, према попису из 2013, више Срба испражњено са територије Федерације БиХ, него несрба из Републике Српске, те подсјећа да су и прије рата постојале веће територијалиноетничке концетрације Срба у Крајини, Семберији, источној Херцеговини, муслимана у средњој Босни и Цазинској крајини, а Хрвата у западној Херцеговини, Босни сребреној и Посавини.
- Американци могу побиједити у БиХ, али неће ништа решити, и зато треба да допринесу "плишаном разводу". То је рекао Кисинџер, а не Додик, који то зове "мирним разлазом". Авиони НАТО-а и црни лабудови већ су долетјели и пролетели, а исход првих демократских избора 90-их само је потврдио да је БиХ трајно немогућа држава - закључује Кецмановић.