“Суд Босне и Херцеговине” објавио је образложење пресуде у предмету против Милорада Додика, али то образложење више личи на политички памфлет него на правосудни акт.
“Суд” је свјесно одбио да одговори на кључно питање које је поставила одбрана: како је могуће да се Кривични закон БиХ мијења декретом, без законске процедуре, противно свјетским конвенцијама које изричито забрањују такву праксу?
Ово питање нећете видјети на "Кликсу", пише портал "Поскок.инфо".
Ову тему Тужиоци БиХ избјегавају ко факсимил на којем се Марфи хвали како је спасио Цикотића. Ово је питање свих питања. Доказ да је Кристијан Шмит пуцајући у Додика пуцао у себе, додаје поменути портал.
Јер се у свом насиљу и егоизму, очешао у светост правних постулата на којима је утемељен данашњи свијет људских права. Рушећи Дејтон, и начин на који је прописано да се једино може мијењати Кривични закон, у Парламенту дакле, појма није имао да уједно руши мноштво конвенција и институција надређених не само Дејтону него свим свјетским уставима. За такво нешто он тек није овлаштен. Нити му то овлаштење могу дати чак ни фамозне чланице ПИК-а. У којима то правило такође вриједи. И које ће га се сада морати јавно одрећи.
Суд се умјесто да одговори одбрани фокусирао на скретање пажње. На банално и офуцано питање легалности именовања нелегалног Кристијана Шмита, позивајући се на Уставни суд БиХ и праксу ПИК-а, те цитирајући раније пресуде. Премда се нити једна није бавила легалношћу шефа ОХР-а.
Тиме се јавности покушава подвалити теза да је "све у реду“ јер је Шмит легалан – али пресуда упорно избјегава одговор на оно што је срж случаја.
А то је: Има ли Шмит право кршити и самом Дејтону надређене међународне конвенције о људским правима – или нема?
Јер, све и да је Шмит апсолутно моћан и апсолутно легалан, иако и то и даље дискутабилно, остаје чињеница да је он својим декретом измијенио Кривични закон – што је строго забрањено према:
чланку 7. Европске конвенције о људским правима, која забрањује декреталне измјене Кривичног закона.
чланку 15. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, који забрањује декреталне измјене Кривичног закона.
чланку 2. Устава БиХ (ставци 2 и 3), који забрањује декреталне измјене Кривичног закона.
темељима међународног права и праксе свих савремених демократија, који исто тако забрањују декреталне измјене Кривичног закона.
Кривични закон није обичан закон. Једини је који је заштићен и ван Устава БИХ. Снажним међународним конвенцијама. Само Кривични закон. Нити један други, додаје "Поскок.инфо".
Зашто? То је једини закон који се бави ускратом уставних права, у којем су казне – затворске. То је једини закон који суспендује слободу. Зато Кривични закон мора бити јаван, предвидив и усвојен од законодавне власти. Да не би био злоупотријебљен од моћника у обрачуну с појединцем или групом. У супротном постаје оружје неправде.
Управо зато у свим земљама свијета он се може мијењати искључиво у законодавној процедури, јавно, предвидиво и уз парламентарни надзор. Јер у супротном бисмо живјели у режиму, апсолутистичкој монархији, гдје један човјек може самовољно одлучивати о казнама, затворима и људској слободи. И управо се то догодило. Кривични закон БиХ измјењен је супротно међународним повељама које су изнад Шмита и Дејтона. Није донесен у законитој процедури какву тражи не само Устав БиХ него цијели свијет.
Супротно свјетским повељама Шмит није имао мандат да мијења Кривични закон. Није имао мандат учинити то без процедуре, тајно, непредвидиво и без парламентарног надзора. Неке друге законе, ако је легалан, и ако се договоримо да може, можда чак и јест али Казнени закон не. Свијет није могао допустити јер сце земље ПИЦ-а дужне су поштивати исту ту повељу о законитој измјени Казненог закона.
У Уставу БИХ јасно стоји да су конвенције и повеље изнад Устава БИХ. Како је ОХР дио опћег оквирног споразума, то значи да су те конвенције и изнад ОХР-а. И Сцхмидт је то морао знати.
Шмит је тиме компромитовао државе ПИК-а које су га именовале, те дио Савјета безбједности који стоји иза њега, јер је сада на њихова плећа пренио одговорност за кршење основних људских права у БиХ. Њихов ауторитет, ако га не санкционишу , престаје у БиХ а питање је зашто уопште више и постоји будући да су и након пресуде, стале уз Шмита.
Истовремено, Шмит је Додику дао статус жртве, човјека којем је забрањено политичко дјеловање, кретање и слобода изражавања – све то декретом, мимо воље Парламента БиХ и устаљене правне праксе.
У свему томе, Суд БиХ, који је судио према том неуставном декрету, био је дужан затражити мишљење Уставног суда. Зашто? Зато јер тамо сједе људи који право и повеље морају познавати боље од Шмидта. Али умјесто тог добили смо системску шутњу. Што ће рећи да се ради о политичком суђењу, пише поменути портал.
Уставни суд БиХ је, пак, три пута имао прилику зауставити ову правну катастрофу, одмах након објаве у Службеном листу, приликом подизања оптужнице и приликом изрицања пресуде и сваки пут је то одбио учинити. Дакле опет системска шутња.
Самим тиме чланови Уставног суда БиХ себе су прогласили правним незналицама или пак слугама правне незналице и протууставног Шмита.
У земљи која се позива на владавину права – то је правни и институционални скандал првог реда.
Ово су њихова имена: Сеада Палаврић , Валерија Галић, Ангелика Нусбергер, Мирсад Ћеман, Хелен Келер, Леди Бианку, Марин Вукоја.
Они су сада већ сусрамље глобалне правне заједнице човјечанства.
Но, кључна тачка долази на крају:
Чињеница да нити једна судска инстанца у БиХ није реаговала на кршење међународних правних норми приликом измјене Казненог закона – иако су те норме изнад Устава БиХ и Дејтонског споразума – не отвара само питање корумпираности домаћег правосуђа. Она отвара много теже питање:
Је ли Кристијан Шмит добио овлаштења – и ако јеста, од кога – да руши:
Европску конвенцију о људским правима,
УН Пакт о грађанским и политичким правима,
Бечку конвенцију о међународним уговорима,
Устав БиХ (чл. 2),
међународне стандарде правне сигурности,
начело законитости,
начело предвидивости права,
и саму идеју уставне демократије?
Ако јесте – онда свијет мора знати да је Шмит добио мандат не да штити мир у БиХ, него да брише норме које је човјечанство градило вијековима.
Ако није – онда је то што је учинио нелегално, неважеће и правно ништавно. Под притиском политичког Сарајева или можда уз финансијску подршку оне земље у коју је Инцко отпутовао након што је и сам пред крај мандата наметнуо измјену Кривичног закона којом се санкционише негирање геноцида. Инцково кршење међународних повеља је слично као и Шмитово с тим што он овај закон није писао циљано,с намјером да неког исти трен притвори.
У оба случаја – питање Шмитове одговорности је питање које више не може остати унутар граница БиХ. Оно је већ међународно.
Игра тек почиње
Међународна правна заједница, наиме, већ поставља питања.
Кад свијет сазна да је због декреталне измјене Кривичног закона прогоњен лидер једног народа, а не ратни злочинац – Шмит неће пасти само у БиХ.
Пашће као парадигма некомпетенције и изопачења мировне мисије у многим земљама свијета.
И ту долазимо до кључне истине:
Суд БиХ ово зна. Зато и пише политичка, а не правна образложења. Зато јер зна да слиједи међународно поништење пресуде. И то не само пресуде – већ и њихове савјести. А потом и каријера и позиција.
Судије као појединци вјероватно неће бити кривично гоњени – осим ако се не утврди намјера или корупција. Али правни систем БиХ постаје дубоко компромитован, јер је у низ наврата системски прешутио међународне обвезе БиХ, дозволио је да високи представник декретом мијења Кривични закон, занемарио је међународне повеље које су изнад Дејтонског споразума.
Право питање сада је:
Је ли Шмидт дјеловао по налогу дијела чланица ПИК-а које су му можда прешутно дале зелено свјетло да заобиђе међународне конвенције – и тако компромитују не само домаће право, него и међународни поредак?
Ако да, свијет мора знати: Ко су те чланице и је ли Управни одбора чланица ПИК-а изнад УН-а?
